Rođen sam u Jatagan mali, deda mi je bio domar, a baba čistačica u okviru klinike. To je bila Interna B u čijem dvorištu sam odrastao i igrao se sa vršnjacima. Jednom je otac bio nosač leševa, drugom bolnički berberin, trećem auto-mehaničar koji opravlja kola hitne pomoći… Tu je bilo moje detinjstvo i za mene klinca to dvorište Interne B je predstavljalo čitav veliki svet. Indijanci i kauboji, na vrh strele stavljali smo zarđale injekcije koje su iz bolnice bacali u đubre. Svaki dan iznose po četiri-pet leševa na kolicima u dvorište, gde ih čeka Alija, otac mog druga Redže koji je bio bolnički „kočijaš“ i koji ih stavlja na kola. Dok nose leš pokriven čaršavom, izmislio sam igru da pogađamo da li je mrtvac muškarac ili žena pa brzo podignemo čaršav da vidimo ko je pogodio. Kladimo se u sličice životinja. Morbidna igra. Živeli smo nas devetoro u prepravljenoj laboratoriji koja je bila naš stan.
Keva i ćale su se na svu sreću bavili sportom, studirali su DIF, postali profesori pa smo se preselili na Novi Beograd a onda je zasijalo carstvo kada smo se preselili u novogradnju. Mali stan, ali samo nas četvoro. U školi je sa mnom u klupi četiri godine sedeo Arkan. Zabavljao sam se sa Nedom Arnerić i ostali smo prijatelji. Divna žena, dolazila je posle kod mene na Kipar.
Trenirao sam fudbal u Radničkom, jednom pobedimo Zvezdu 4:1 i pozovu nas nekoliko da pređemo u Zvezdu. Bio je tu i Srećko Jarić, fenomenalni centarhalf, ali se prebacio na košarku. Ostao sam u Zvezdi do devetnaeste godine, Bleki Bogićević i ja trebalo je da odemo na pozajmicu u Maribor, ali sam se povredio i napustio fudbal.
Selimo se na Banovo brdo. Tu sam završio gimnaziju, dao jednu godinu na DIF-u, a onda upisao FON i postao inženjer organizacije rada. Uporedo krećem sa diskotekama. Nekoliko malih na početku, da bih u „Šumadiji“ na Banovom brdu otvorio diskoteku koja je postala poznata u gradu. Tada sam krenuo u koncepciju klubova za zabavu. Ceo Beograd je dolazio u tu diskoteku. Pravio sam sešne, Korni i YU grupa zajedno. Dođe Oliver Mandić, klinac iz srednje muzičke škole „Stanković“ i pita me da svira sa svojom grupom. Oni razvaljuju džez-rok. Fenomenalni su, ali sam rekao da za nastup u diskoteci moraju da nađu pevača. On kaže – dobro, i dovede Preleta. Krenu sa bluzom, publika nije za to i počne da zviždi, Prele zamahne stalkom, udari dvojicu-trojicu i nastavi da peva.
***
Boban Petrović za novi Nedeljnik govori o čuvenoj diskoteci „Zvezda“, najboljim žurkama od Beograda do Marbelje, Arkanu, Miri Marković, muzici, Monte Karlu, Šonu Koneriju, Miku Džegeru, slobodi…
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU OD ČETVRTKA 8. JULA
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU ČAK DVA POKLONA, JUBILARNI NJUJORK TAJMS NA SRPSKOM I POKLON KNJIGU SLOBODANA VLADUŠIĆA O MILOŠU CRNJANSKOM
Tagovi
