Da se ne lažemo, nije to bio neki mostOd onih podignutih da bi se na njih gledaloNe, pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledaloI pod njima prvi put poljubiloAli ponekad ga je ona prelazila svojim uobraženim kadetskim korakomA mesečina se kao deverika lovila u mrežu njene kosePo tome ću ga, eto, pamtiti
Mogla je to biti priča o bilo kom mostu, koju je najvažniji pesnik u istoriji grada na Dunavu, pisao gledajući ruševine. Napisaće od priče pesmu, a od pesme istoriju, o jednom gradu i njegovim mostovima i đavoljim kandilima.
„Ratovi prolaze, a ljudi, eto, ipak ostanu…“
****
U sivoj i maglovitoj zori prvog aprila 1999. godine, Novi Sad, najvažniji grad čitave Vojvodine, budio se uz tišinu koja je prethodila oluji. Taj dan, tačno u pet sati posle ponoći, avioni su počeli da obleću grad, sejući strah i neizvesnost. Eksplozije su odjekivale, a oblaci kao da su drhtali pred onim što je dolazilo.
Svega pet minuta nakon sirena i prvih zvukova razaranja, sudbina je odredila svoj put.
U 5:05, Varadinski most ili Most Maršala Tita, veza između bačkog i sremskog dela grada, bio je srušen. Trenutak kada se gvozdena konstrukcija, koja je decenijama spajala Petrovaradin sa ostatkom grada, razdvojila na dva dela, označio je gubitak ne samo materijalne veze, već i simbola novosadskog jedinstva.
Jedna od prvih civilnih žrtava ovog razaranja bio je Oleg Nasov, radnik, koji je tog jutra vozio svoj bicikl ka radnom mestu, nesvestan da će postati deo tragične priče koja će ostati urezana u istoriju grada.
Dok je sunce tek probijalo svoje prve zrake na horizontu, Oleg je okretao teške pedale ka rafineriji i uperio korman svog bicikla u večnost. Tri meseca nakon smrti ovog Novosađanina, negova supruga se porodila i sinu dala ime Oleg.
Na početku obnovljenog Varadinskog mosta, sa Bačke strane, danas stoji spomenik Olegu Nasovu.
NATO bombardovanje 1999. godine je pored fizičkog razaranja donelo i emotivno. Varadinski most je uistinu bio limena konstrukcija, ali je pored toga bio i deo duše grada. Grada koji je oduvek – čak i kad se na njegovom univerzitetu, trgovima u licama događaju užasne stvari – za zlo bio „težak laik“.
Istorija Varadinskog mosta seže daleko u prošlost, do vremena kada je prvi put sagrađen kao privremeno rešenje. Decenijama je bio svedok promena i vetrova istorije, ali je istovremeno ostao simbol stabilnosti i povezanosti.
Podignut na ostacima prethodnog mosta, koji su uništili američki avioni pri kraju Drugog svetskog rata, Varadinski most oduvek je bio izazov za rečni saobraćaj jer je bio nisko nad vodom, što ga je činilo izuzetkom iz Dunavske konvencije o plovidbi. Sa zamahom tehničkog i urbanističkog napretka, most se smatrao zastarelim i izgubio je svaki strateški značaj, služeći isključivo kao vozni i pešački prelaz između Novog Sada i Petrovaradina.
Preživeo je više od pet decenija, ali nije mogao da odoli zubu vremena i bombama koje su ga sa sobom povukle u Dunav. Pad Varadinskog mosta prekinuo je vitalnu saobraćajnu vezu između dva dela grada, prisiljavajući građane na nekonvencionalne načine prelaska Dunava, uključujući čamce i pontone.
Bombardovnje jednog od simbola Novog Sada predstavlja jedan od najtragičnijih trenutaka u istoriji ovog grada. Neprekidni napadi projektilima trajali su sve do 23. aprila te godine, donoseći neizmernu štetu čitavom gradu, a posebno zgradama duž Keja.
Varadinski most bio je prvi u nizu.
Jedan od novosadskih mostova koji su stradali tog proleća, bio je Most slobode, koji je spajao Novi Sad i Sremsku Kamenicu. Ovaj most, čija je izgradnja trajala pet godina, otvoren je na Dan oslobođenja Novog Sada 23. oktobra 1980. godine. Bila je Velika subota, 3. aprila 1999. godine – svi su dani bili veliki i preteški tih dana – kada je tačno u 19:55 sati, bomba pogodila novosadsku Slobodu.
U momentu rušenja, preko mosta se odvijao saobraćaj, a ljudima koji su završili u Dunavu u pomoć su pritekli ribari sa čamcima. Velimir Teodorović, Novosađanima poznatiji kao Velja ribar, tom prilikom je spasio devet ljudi.
Žeželjev most, poznat po svom impozantnom luku i spoju drumskog i železničkog saobraćaja, predstavljao je vitalnu žilu kucavicu koja je povezivala srce Novog Sada sa širim regionom.
Lukovi mosta postali su jedna od vizura Novog Sada, dok je preko njega išla međunarodna pruga, kao i tranzitni put kroz Novi Sad.
U NATO bombardovanju 1999. godine, most je gađan 12 puta, a konačno je oboren 23. aprila sa više direktnih pogodaka, Tada je presečen železnički saobraćaj između Subotice i Beograda.
U vrtlogu neprijateljskih avionskih napada koji su donosili strah i razaranje, narod je pronašao snagu da slavi život usred nedaća. Umesto da pokleknu pred strahom, građani su odlučili da se suprotstave organizujući koncerte i kulturne događaje koji su odjekivali muzikom kao simbolom otpora i hrabrosti. Na trgovima i ulicama, pesma i ples su postali izraz zajedništva i životne radosti koja nije mogla biti ugašena.
„Pa ponizi ovaj mrak, svojim lucidnim sjajem“, otpevao je pesnik.
Prošlo je 25 godina kako je đavo nad Novim Sadom palio svoja kandila. Mostovi u Novom Sadu ponovo povezuju Novosađane gde god živeli. Možda to i nisu neki od onih mostova podignutih da bi se u njih gledalo.
To su mostovi koje ćemo uvek po nekom pamtiti.
Tagovi
