Dok žive u uverenju da dela govore sama, mnogi ostanu nezapaženih kvaliteta, uskraćeni za predstavljanje. Učenje da je skromnost vrlina i da se “ne treba hvaliti” ponekad loše utiče na život pojedinca. Čekajući da njihov rad neko primeti, neki tako ostanu da sede u ćošku i poput Kalimera, viču “nepravda, nepravda”!
Ljudi ne čitaju misli. Niko neće znati tuđe želje i mnogućnosti, dok ne budu izgovorene. Baš poput čuvenog “nije mi ništa”, ovo je filozofija života koja ne vodi nikuda (ili bar ne na željeno mesto).
Ko nije na vreme naučio, kasnije ume da bude problem prikazati svoje veštine, bez neprijatnosti. Koje su to blokade u ličnom prezentovanju i kako ih prevazići, otkrila je psihoterapeutkinja Mia Popić u 59. epizodi psihološkog podkasta Velikih priča “Kako da izgradite dobar život”.
Početak je uvek važan, možda i najvažniji. Jer, ako je loš, tu otprilike bude i kraj. Impresije su esencija toga kako će neko biti doživljen od strane drugih. Zato je prvi utisak vrlo bitan. Šta je tu toliko bitno i šta sve utiče na kvalitet prezentovanja, otkriva nova epizoda.
Učenje da je skromnost vrlina i da se “ne treba hvaliti” ponekad loše utiče na život pojedinca.
Vrlo je prisutan strah od toga da će prezentovanje svojih znanja i umeća biti percipirani kao hvalisanje. To je delimično tačno. Postoje izvesne nijanse, kao i prilika za dva u jedan: “prodati” svoje umeće i biti okej.
Loša vest je da mnogi ljudi puni znanja ne umeju to da prezentuju. Dobra vest je da je prezentovanje veština, a još bolja – da je ovo epizoda u kojoj možete otkriti i kako se do toga stiže.
Ima ljudi koji koji sa mnogo manje pokrića uspevaju da “prodaju maglu”, dok neki uvek misle da nešto nije dovoljno, da oni nisu dovoljni. Dobra prezentacija je negde na pola puta, a nova epizoda podkasta Velikih priča vodi dotle.
Tagovi
