„Dok njegovi drugovi grcaju, on sedi i piše i piše…“: Slomiti Milovana Đilasa nije bilo dovoljno, trebalo ga je poniziti… – Iz poklon knjige koja se dobija uz novi Nedeljnik

n je, zapravo, pisao o „nedodirljivima“, o tome da je u mladoj državi već postalo nemoguće da se neko, ma kako izgledao, ma kog pola bio, ma kako darovit ili ne bio, da se neko probije na vrh. Protiv toga je u „Anatomiji“ ustao Đilas, iako je bilo onih koji će poželeti da u svemu vide samo previše mastan i previše ličan njegov obračun sa drugovima.

Krajem decembra, kako je pisao u svojim memoarima, Đilas je vodio razgovore i s Edvardom Kardeljom i sa Lekom Rankovićem, koji su pokušavali da ga nagovore da odstupi – iako niti su oni tako direktno to rekli, niti je on tako direktno to mogao shvatiti – ali i sa Kočom Popovićem, koji mu je prijateljski rekao da je uz njega samo dok Partija ne odluči drugačije.

Ali ne bi mu mogao biti ponuđen ni oproštaj ni popravni ispit nakon što je drugove i drugarice, a prepoznali su se sami, nazvao „sebičnim nakazama“…

Zato je svilen gajtan crvene boje bio već odavno spakovan, trebalo je samo Đilasu proturiti glavu, pa ukoliko se ne bude koprcao, još bolje.

Pa ne bi ni to bilo dovoljno: znao je Tito, i znali su i oni oko Tita, koliko je važno održati dobru predstavu. Slomiti Đilasa nije bilo dovoljno, napose bio je toliko popularan da su se o njemu pevale pesme, ne samo u Crnoj Gori, trebalo ga je raščiniti, poniziti, trebalo je najširim slojevima partijskim i narodnim staviti do znanja da je reč o neugledniku.

Zato je – a evo još malo ironije: sve to ih je mogao naučiti upravo Đido, čovek koji je znao kakva je moć propagande, koliko su značajni mediji, koliko su važni slika i ton – odlučeno da se Treći (vanredni) plenum Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, 16. i 17. januara 1954, iz zdanja Centralnog komiteta, one okrugle, stare zgrade „Agrobanke“ na samom ćošku današnjeg Trga Nikole Pašića (tu je danas Istorijski muzej Srbije), emituje na radiju.

I to je bio siguran znak da će sve što bi Milovan Đilas mogao da kaže, svaka odbrana koju bi izneo, biti uzalud.

„Na plenum sam došao peške. Pratila me je do ispred zgrade Štefica, a jednim delom i Dedijer. U sali u kojoj je održavan sastanak CK, smestio sam se po strani, na ćošku četvorougaonog stola. Niko mi nije pokazao gde da sednem, pa sam se skrajnuo u stranu. A niko sa mnom nije hteo ni da progovori…“

Govorili su, zato, o njemu drugi. Prvo Tito, koji će reći da je Đilas potpao pod uticaj Zapada, da je okrenuo leđa Partiji, da je revizionista, da su njegove ideje štetne ne samo za jedinstvo partije nego i za jedinstvo zemlje.

Tito je, da li da potcrta svoj stav ili da ublaži Đilasove grehe, rekao da su pogledi optuženog bili posledica njegovih putovanja po inostranstvu. U toku prethodne godine, Đilas je bio u Burmi, na Međunarodnom kongresu socijalista, a prisustvovao je i krunisanju kraljice Elizabete Druge.

Posle toga je i drugima bilo lakše da se odrede. Prvo Kardelj, svojim notornim teoretiziranjem („Postavke druga Đilasa koje su pozajmljene od Zapada ne samo da ne doprinose razvitku naučne misli socijalizma, nego predstavljaju korak nazad“) i direktnim udarima („arogantan i uobražen“), pa Leka Ranković, onda i čelnik crnogorskih komunista Blažo Jovanović.

Oštar je bio i Moša Pijade: „Moral Milovana Đilasa takav je da se oslobodi svakog rada, i dok njegovi najbliži drugovi grcaju pod teškim teretima državnih i društvenih poslova, on sedi i piše i piše… Trinaest članaka za 17 dana!?“

*Iz knjige Veljka Miladinovića “Aleksandar Ranković: Srpski mit, jugoslovenska tragedija“ koja se dobija na poklon uz novi Nedeljnik koji na kioske dolazi u četvrtak 11. juna.

***

Nedeljnik čitaocima poklanja ediciju koja se čekala godinama. U našoj “letnjoj biblioteci” nalaze se priče o Titu, Milanu Stojadinoviću, Milovanu Đilasu, Aleksandru Rankoviću (poklon uz novi broj od 11. juna), a u narednom broju dobija se i knjiga o Draži Mihailoviću.