Filmovi i knjige su nas obmanuli bleštavilom Bonda i njemu sličnih. Takvi superjunaci znaju sve što se dešava u čatrljama Avganistana i redovno spasavaju svet. U stvarnosti, rezultati skoro svih tajnih službi se kreću u rasponu od neproverenih uspeha (pošto su, je l’, tajni), do najčešće tragičnih, a nekada i komičnih poraza.
(…)
Dok se ustaše mirno vozaju Jugoslavijom i prazne boce „Radenske“, najveći broj ljudskih resursa naše Službe je zaposlen na praćenju toga šta ljudi čitaju, pišu, pričaju, a bogami i pevaju u kafani. Svako poređenje ide na korist Ilije Čvorovića. On je svoju misiju uhođenja skupo platio svojim novcem i izgubljenim duševnim mirom. Hiljade pravih Čvorovića je slične besmislene poslove sa ponosom naplatilo dobrim platama, stanovima i zapošljavanjem familije. „Zlodela“ čitanja, pisanja i izgovaranja grešnih reči i misli su kažnjavanja po članu 133 Krivičnog zakonika, a zaprećena kazna je bila do 10 godina.
Mom ocu su sudili zato što je izdao zbirku tekstova svog brata od tetke, Dobrice Ćosića. Zvala se „Moć i strepnje“. Srećom, ta država nije bila prava diktatura, pa je pošteni sudija oslobodio mog oca. Isto tako, za razliku od svojih sovjetskih kolega, naši tajni agenti nisu hapsili ploče i kasete. U Beogradu je znatno manje ljudi kažnjeno nego u Zagrebu, gde je bilo lakše optužiti ljude da su ustaše. Marko Veselica je zbog verbalnog delikta osuđen na 11 godina.
Postoji jedna sličnost između propusta američkih i naših službi. Maša Gesen u „Njujorkeru“ poredi blagu reakciju policije prema metežnicima na Badnji dan sa oštrim odgovorom prema crncima, ili ženama koje su demonstrirale protiv napasnika koji je izabran u Vrhovni sud. Ona kaže da je uzrok tome što beli policajci i agenti, često ratni veterani, ne smatraju bele rasiste ozbiljnom pretnjom. Možda i oni potajno veruju u iste vrednosti kao onaj lažni poglavica išaran ratničkim bojama. Možda misle da ekstremisti preteruju, ali da su ipak „naši momci“.
U Srbiji je konačno zlo počelo da se odmotava kada je jedan samozvani komandant i oslobodilac trezora i bele tehnike, izvadio legitimaciju službe i isprebijao dva milicionera na redovnoj dužnosti. Takvi „junaci“ su počinili najveći broj zločina za koje sada terete čitav srpski narod. Onda su ti „rodoljubi“ blokirali ulice i pretili državi. Zaboga, ubili su premijera! Još kasnije su vođe navijača tukle velike sportske legende. Sve su to bili „žestoki momci sa asfalta“, ali ipak „naši“.
Odlomak iz teksta „Orao pao“, Peđe Markovića, iz novog broja Nedeljnika. Ceo tekst o istoriji gluposti tajnih službi možete pročitati u štampanom izdanju dostupnom na svim kioscima, ali i u digitalnom izdanju dostupnom na Nstore.rs
Tagovi
