Tako je, valjda, moralo da bude, iako bi, da je samo bilo drugačije, oni što se zaklinju u poeziju i kosmos u tome verovatno pronašli više pravde. Zbog činjenice da su – i pored toga što su igrali s najboljom ekipom na turniru koja je naposletku sasvim zasluženo osvojila pehar – kroz čitavo prvenstvo plovili veoma hrabro i bez ustezanja se hvatali za gušu s daleko zvučnijim i kvalitetnijim selekcijama, zbog toga što njihovi navijači, tako slepo i ludo opijeni fudbalom, već predugo čekaju trofej.
Ne, ovde nije reč o Evropskom prvenstvu.
Niti je Engleska ta selekcija u čijoj bi pobedi svi oni koji se zaklinju u poeziju i kosmos pronašli više pravde, iz prostog razloga što ekipa Gareta Sautgejta, počevši od one uvodne utakmice sa Srbijom pa sve do finala s raspomamljenom „crvenom furijom“, tokom čitave svoje plovidbe nije pokazala ama baš nikakvu hrabrost. Za razliku od Kolumbije, koja je uprkos svim (ne)očekivanjima stigla do finala Kopa Amerike, i na Hard rok stejdijumu u Floridi (da, Kopa Amerika se ove godine igrala u SAD) umalo uradila ono što nije još od 2001. godine i pakla Bogote koji je progutao Meksiko.
Reprezentacija Argentine savladala je minulog vikenda u finalu Kopa Amerike selekciju Kolumbije, golom Lautara Martineza, nakon 112 minuta igre i više od tri sata kašnjenja utakmice (iako je bila zakazana za 2.00 po srednjoevropskom vremenu, na kraju je počela u 3.22). Priča o fanatizmu i beskonačnoj ljubavi baš poput one u kojoj dečak i otac prodaju motor i plejstejšn kako bi otputovali u Rio de Žaneiro i tamo bez karte pokušali da se promuvaju na Marakanu, na kojoj igra njihov voljeni tim. Loca. Tako to biva kad vrela južnoamerička krv udari u glavu, i kada, tako bar piše španska Marka, više od 30.000 navijača ne uspe da se dokopa ulaznice i ostane ispred stadiona, pa potom u stampedu nasilno pokuša da uđe.
Zbog toga se ovo finale Južne Amerike neće pamtiti samo po apsolutnoj dominaciji Argentine i činjenici da su Lionel Mesi (verovatno) i Anhel di Marija (ne bi valjda pri izlasku sa terena onako lio suze da nije zaista rekao poslednje adiós?) otplesali svoj poslednji tango u plavo-belom dresu, iako bi i samo to bilo dovoljno pa da se zanavek pamti.
Toj konstataciji u prilog ide i činjenica da su najrelevantniji svetski mediji preplavljeni tekstovima i analizama o tome hoće li i Svetsko prvenstvo koje se 2026. održava u SAD, Kanadi i Meksiku, biti još jedna logistička katastrofa, poput ove na Kopa Americi. Baš kao što svi više bruje o neredima do kojih je došlo neposredno pre početka finala, o tuči navijača Kolumbije i Urugvaja u kojoj su, po završetku svog polufinalnog okršaja, pohitavši na tribine, rukave zasukli i Darvin Nunjez i Ronald Arauho i svim logističkim propustima koje su Sjedinjene Države kao organizator turnira načinile, negoli o samoj igri i ogromnom podvigu (odbrani titule) koji je Argentina napravila.
Jer ovo osvajanje trećeg velikog trofeja u nizu – prvo je bila Kopa 2021, pa Mundijal u Kataru 2022 – kojim se zlatna generacija Argentine predvođena Mesijem, Di Marijom i, ma koliko on osporavan bio, Lautarom Martinezom, popela do samog vrha argentinskog fudbalskog panteona, ništa drugo do neverovatnog podviga i nije. Legacy koji će teško ko uspeti da nadmaši.
Fudbal je, nažalost ali ne i neopravdano, nakon ove Kope ostao u drugom planu.
Tako to biva kad vrela južnoamerička krv udari u glavu
Tagovi
