Imao sam savršenu sliku kako jedan zvaničnik diplomatske službe treba da izgleda kada sam stigao u Beograd, u Jugoslaviju, tog jula 1978, na svoj prvi zadatak. Sreo sam se sa našim ambasadorom, Lorensom Iglbergerom, ubrzo pošto sam stigao u američku ambasadu u Beogradu. Bio sam „pomoćnik atašea za trgovinu“, što je skroman položaj prikladan za 25-godišnjaka na juniorskoj poziciji, nekoliko stepeni ispod „ubrzanih“ političkih i ekonomskih oficira.
Kada se pojavila šansa da idem u Beograd, potrudio sam se da ubedim svoje pretpostavljene da sam prava osoba za to. Na kraju krajeva, bio sam u tom gradu kada mi je bilo osam godina. Verovatno više uprkos mojim lobističkim naporima nego zbog njih, dobio sam razmeštaj, i nakon šest meseci učenja srpskohrvatskog, ušao sam u maleni dvosobni stan iza ambasade.
Narednog jutra, Iglberger me je poseo na kauč i počeo da mi priča. Objasnio mi je šta želi da postigne u Jugoslaviji u sutonu života Josipa Broza Tita: da stvori „mrežu odnosa“ sa Jugoslavijom kako bi ta zemlja krenula u drugom smeru. Stigao je u Jugoslaviju prvi put 1963. i bio poznat kao „Lorens od Makedonije“ zbog pomoći posle zemljotresa koji je razorio Skoplje u avgustu te godine.
Tito, jedan od poslednjih preživelih lidera iz Drugog svetskog rata, vodio je Jugoslaviju na tankom konopcu između Istoka i Zapada. Razboleo se u januaru 1980. a vesti o njegovom zdravlju mogle su se pročitati svakog dana u jednom ćošku svih dnevnih godina. Bila je nedelja uveče, 4. maja 1980. i iznosio sam nešto iz automobila nakon posete Kosovu i Makedoniji, kada sam video kako se pale svetla na višim spratovima ambasade. Znao sam šta to znači. Tito je preminuo.
Uslediće pitanje budućnosti Jugoslavije. Sovjetski Savez je pokazivao svoje slabosti, ali tek šest meseci od početka invazije na Avganistan, delovali su kao da mogu još. (Jugosloveni su pričali vic o potencijalnoj sovjetskoj intervenciji: „Danas u Avganistanu, sutra u vašem stanu.“)
Da li bi novo rukovodstvo moglo da vrati Jugoslaviju u Istočni blok, odakle ih je izbacio Staljin? Ili bi narodi Jugoslavije – Slovenci, Hrvati, Srbi – mogli da odluče da krenu svojim putem? Ta opasna opcija delovala je manje verovatno 1980, mada smo u ambasadi dosta vremena poklanjali nesuglasicama između severnih republika Slovenije i Hrvatske i onih na jugu, uključujući autonomnu oblast Kosovo.
Mesec dana posle Titove smrti, i predsednik Karter je stigao u Beograd da izrazi solidarnost sa državom u žalosti. Bio je zabrinut da bi Jugoslavija mogla da postane naredna žrtva Sovjetskog Saveza. U međuvremenu, narodi Jugoslavije su oštrili svoja sečiva i peli se na tavan da dohvate staro oružje koje će koristiti jedni protiv drugih. Dok smo mi brinuli o Sovjetima, oni su znali odakle će doći katastrofa.
Deo velike priče o Kristoferu Hilu, objavljene u novom broju Nedeljnika – novi američki ambasador u Beogradu, svojim rečima
Tagovi
