Za Envera Idrizija verovatno znaju pasionirani ljubitelji karatea. Kada se kaže „onaj sportista što je u vreme raspada SFRJ ispred zgrade UN u Njujorku skinuo jugoslovensku zastavu“, možda se broj onih koji su čuli za njega proširuje.
Dvostruki je evropski šampion u karateu, dva puta srebrni uz jedno srebro na Svetskom prvenstvu. Nastupao je za Hrvatsku, iako je etnički Albanac rođen u Skoplju.
Sa 17 godina je postao juniorski prvak SFRJ, pa su ga, kako kaže u razgovoru za Večernji list, zvali iz Mostara, Titograda i Beograda.
On se odlučio za Mostar, a posle nekoliko godina je prešao u Zagreb.
„Vrlo sam brzo dobio i hrvatsko državljanstvo jer sam pozvan da branim hrvatske boje na prvom takmičenju na kom su nastupili sportstii iz nzavisne Hrvatske. Bilo je to Svetsko prvenstvo, ja bih ga tako nazvao, u američkom karateu. Na tom takmičenju sam postao i prvi sportista koji je podigao hrvatsku zastavu iako Hrvatska još nije bila priznata kao nezavisna država. Nakon povratka s tog takmičenja, u Njujorku sam, negde ispred UN skinuo jugoslovensku zastavu i postavio hrvatsku. Kada su njujorški Hrvati videli šta radim, u Astoriji u Kvinsu nosili su me na ramenima“, ispričao je on povodom priznanja koje je dobio od hrvatskog karate saveza.
O tome kakve je stavove o raspadu Jugoslavije imao, govori i to što je „zahvalan Hrvatskoj što mu je poverila svoju zastavu na čuvanje“.
„Nikad nisam govorio da sam Hrvat jer to i nisam, nego da sam Albanac koji čuva hrvatsku zastavu. Uostalom, u Hrvatsku sam došao jer smo imali iste neprijatelje, a poznat je i podatak da je 86 Albanaca u jedinicma hrvatske vojske dalo život za Hrvatsku“, rekao je.
Žao mu je, kaže, što nikad nije uspeo da jednu svoju medalju pokloni Franji Tuđmanu.
„Neki žohari koji su tada bili oko njega nisu mi dopustili da mu dođem blizu. Možda ću mu to ostaviti na grobu“, rekao je.
I sa takvim stavovima došao je na Evropsko prvenstvo u Beograd.
„Bilo je to 1998. kada sam nastupio na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Dolazeći onde, samo tri godine nakon rata, mislio sam da će mi psovati majku šiptarsku, da će mi vikati da sam ustaša, kad ono oni mene dočekali pljeskom. A nakon što sam bio diskvalifikovan jer je jedan Irac inscenirao prejaki kontakt, pola se dvorane ispraznilo“, ispričao je Idrizi.
Tagovi
Misa
Idrizi je bio jak ko konj. Tukao je i Jorgu.
kibo
naravno da hrvatima neko drugi dobija bitke hehe
karateka
Mišo, nije to tačno. Od Jorgi je on mlađi 26 i 27 godina. Kada su se oni borili? Idrizi je radio nogama odlično i iznenadio je mnoge protivnike time. Nije bilo puno boraca kojima je to bilo glavno oružje i na početku su protivnici imali nedostatak iskustva u borbama sa takvim borcima. To je zaslužno za Idrizijeve uspehe na početku karijere. Kasnije je gubio od većine kada su mu skratili distancu i gadjali ga u glavu, jer su shvatili da je plašljiv, a da radi nogama da bi držao glavu dalje od protivnika. On je svoju mržnju Srbiji pokazao više puta, a eto, iznenadio se što su ga ljudi dočekali kao sportistu, bez obzira na njegove poteze van sporta.