Dominacija, vežba ili pomoć zajednici: Zašto homoseksualno ponašanje opstaje kod životinja?

Mužjaci zrikavaca pozivaju pesmom na parenje i plešu jedan za drugog. Ženke makaki majmuna upuštaju se u privremene, ali monogamne seksualne veze. Krabe ponekad uživaju u celodnevnom seksu.

Slične se stvari mogu pronaći kod vodenih devica, Humboltove lignje, zmija, pingvina i krava. U stvari, posmatrano je više od 1.500 vrsta u velikim porodicama životinja kako se upuštaju u seksualne aktivnosti sa pripadnicima istog pola. Ipak, poreklo ovakvog seksualnog ponašanja dugo je zbunjivalo evolutivne biologe. Kako je moglo da evoluira i opstaje u tolikom obimu, čak i kada ni na koji način ne doprinosi direktno reprodukciji?

To je pogrešno pitanje, tvrdi grupa istraživača u nedavno objavljenoj studiji, preispitujući osnovne postavke čitavog krila biologije.

“Očekuje se da je homoseksualno ponašanje evoluirano kod različitih vrsta nezavisno, naspram uobičajenog heteroseksualnog seksa”, kaže Ambika Kamat, istraživačica sa Univerziteta u Kaliforniji i koautorka studije. “A mi kažemo da ta postavka nije nužno tačna.”

Umesto toga, ova grupa naučnika sugeriše da je homoseksualno ponašanje ukorenjeno u samom poreklu životinjskog seksa. Nije moralo da neprestano evoluira; oduvek je bilo tu. Neki evolutivni biolozi dugo su proučavali takvo ponašanje, često ga opisujući kao “darvinovski paradoks”. Pol Vejsi, ekspert za nereproduktivnu seksualnost sa Univerziteta u Letbridžu u Alberti, koji nije učestvovao u istraživanju, navodi da je jedna škola mislilaca smatrala da takva ponašanja nisu primarno seksualna, već povezana sa dominacijom.

Drugi istraživači sugerišu da homoseksualno ponašanje kod životinja opstaje zato što pomaže životinjama da održe zajednice, kaže Maks Lambert, biolog sa Berklija i jedan od autora istraživanja.

Drugi ipak smatraju da primeri homoseksualnog ponašanja predstavljaju “vežbu” za reproduktivni seks, ili čak slučajeve kada životinje ne prepoznaju pol one druge. Većina naučnika saglasna je u tome da ovo ponašanje mora imati nekakve evolutivne benefite.

Nijedno od ovih objašnjenja nije bilo dovoljno dobro za Džuliju Monk, doktorantkinju na Univerzitetu Jejl i glavnu autorku istraživanja. Ona je sa svojim kolegama predstavila mogućnost da je homoseksualno ponašanje bilo prisutno u najstarijim delovima životinjskog porodičnog stabla. Prve životinje koje su se razmnožavale možda su se parile sa bilo kojom drugom životinjom koja naiđe, bez obzira na pol.

S vremenom su, navodi Monk, seksualni signali evoluirali, dopustivši različitim polovima da preciznije targetiraju jedni druge za reprodukciju. Ali homoseksualno ponašanje nastavilo se kod nekih organizama, dovodeći do diverzifikacije seksualnog ponašanja u životinjskom carstvu.

Iako bi moglo da ima evolutivnih benefita, drevno poreklo ovog ponašanja značilo bi da ti benefiti nisu uslov za postojanje ponašanja.

Problem sa pređašnjim istraživanjima na terenu, navodi dr Lambert, bile su kulturološke pretpostavke uglavnom belih heteroseksualnih muškaraca koji su radili na terenu, a koje su dovele do nepreciznog beleženja onoga sa čim su se susreli.

“Nedostaje nam toliko opažanja seksualnog ponašanja zato što su ljudi posmatrajući ih mislili kako mora da je abnormalno, na osnovu predrasuda o tome kako bi stvari trebalo da funkcionišu”, ističe dr Lambert. Iako kulturološke ideje mogu uticati na naša opažanja na polju biologije, kaže dr Kamat, biologija nam ništa ne govori o kulturi.

Džulija Monk i njene kolege navode da obrtanje kulturoloških pretpostavki može dovesti do boljih istraživanja.

“Za nas je kao naučnike važno da prepoznamo da iako volimo da mislimo da radimo objektivno, ponekad smo uslovljeni kulturom i kontekstom”, kaže Monkova. “Ponekad smo isključivi u pogledu toga šta je prikladno u evoluciji i moramo da budemo inkluzivniji.”

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 16. januara