„Bili smo tada najveći bend na svetu, usudio bih se da kažem, veći od j*****g Boga“. Tako je Noel Galager opisao period u kom su, negde do leta 1996. godine, kada su članovi benda letovali sa Džonijem Depom i Kejt Mos u vili Mika Džegera, objavili dva albuma. Onda je usledila suša kreativnosti. Onaj ko zna koliko braća Galager vole fudbal, mogao bi da kaže da je razlog za to i činjenica da se „fudbal nije vratio kući“ tog leta, iako su na Ostrvu svi to priželjkivali. Međutim, za kratko vreme uspeli su da napišu desetak pesama i kako bi sačuvali bend, koji su već potresali užasni odnosi, uleteli su u studio i „nabrzaka“ snimili album „Be here now“.
Pišući osmu pesmu sa tog albuma, Noel Galager verovatno nije mogao ni da zamisli da će je neko povezivati sa fudbalom. To je pesma o rastanku, o vapaju da do njega ne dođe, ali bi već večeras neki navijači kluba koji i braća Galager vole, mogli da je zapevaju sa razlogom.
Mančester Siti večeras gostuje Borusiji Dortmund, u četvrtfinalu Lige šampiona, u isto vreme kada Real Madrid gostuje Liverpulu. Navijači i jednog i drugog kluba bi trebalo da budu optimisti jer njihovi timovi od kuće nose rezultatski kapital. Međutim, sasvim sigurno, osećaju nelagodnost.
Oni, „dođavola, ne mogu baš da pronađu reči“, ali ne žele da njihovi timovi odu na to gostovanje, ne žele „da tamo negde slete i da ih oni ne dočekaju“. Samo zbog pravila o golu u gostima.
Postopandemijski fudbal još uvek nije nastupio, iako tako zovemo ovaj period igranja nakon prvog lokdauna, prošle godine. Ovo što se sada događa je vremenski vakuum između stare normalnosti i nove normalnosti, koju opravdano mnogi nazivaju novom nenormalnošću. Igra se previše utakmica, igrači retko imaju četiri vezana slobodna dana, pa tako istrčavaju sa terena da idu u toalet, povređuju se, ekspresno se oporavljaju kada bivaju zaraženi, pa se opet povređuju i sve to zbog potpuno poremećenog bioritma.
Zvuči kao eksperiment, ali osim granice fizičke izdržljivosti, UEFA nije eksperimentisala ni na jedan drugi način, a možda je upravo u ovom prelaznom periodu to mogla da uradi.
Fizički, politički i geopolitički kontekst joj to posebno daje za pravo i možda je sada bilo krajnje vreme da se proba bez pravila „gola u gostima“. Znate ono, neko odigra kod kuće 0:0, a onda u gostima izjednači u poslednjih pet minuta i ode dalje. Ili da gol u prvih pet minuta i ne izađe iz svog šesnaesterca jer zna da protivnik mora da postigne dva.
Neko će reći da upravo to pravilo daje dodatnu draž evropskim duelima svakog proleća, ali vratimo se na kratko u prošlost.
Pravilo je uvedeno u Kupu pobednika kupova, u sezoni 1964/65. I tada je geopolitički kontekst bio važan. Stari kontinent je bio izdeljen, vidljivim zidovima i nevidljivim zavesama, a svaki odlazak timova sa istoka na zapad, a naročito zapadnih klubova na Istok Evrope, predstavljali su poseban izazov. Od putovanja, preko hotela, do dočeka – političkog, navijačkog, sportskog – sve je predstavljalo otežavajuće okolnosti za ekipu koja nekome dolazi na noge.
Ko je uspeo da postigne dva gola u Kijevu, Moskvi, ili da ne izgubi u Beogradu, taj je kući išao raspevan. I zbog toga je pravilo gola u gostima bilo značajno.
S vremenom su u Evropi srušeni i vidljivi zidovi i nevidljive zavese, put na gostovanje se promeni, ubrzao, hoteli su luksuzni, doček je protokolaran i bez ikakvih trzavica i gol u gostima je imao svoju svrhu samo u uzbuđenju koje je izazivao kada dođe do preokreta. Međutim, sve se više govorilo o tome da je to pravilo nepravedno.
Kada je UEFA konačno dobila priliku da proba jednu sezonu bez tog pravila jer ekipe i onako često igraju na neutralnim terenima, to nije urađeno. Tako je čitava stvar potpuno obesmišljena u dvomeču Liverpula i Lajpciga u osmini finala Lige šampiona jer su obe utakmice odigrane na istom stadionu, Puškaš areni u Budimpešti. Dakle, samo je žreb odlučio na kojoj će se utakmici golovi Liverpula, a na kojoj golovi Lajpciga važiti „duplo“.
Zbog toga i zbog nekih starih duhova, navijači Mančester Sitija i Real Madrida večeras psuju Evropsku fudbalsku uniju i njenu neiventivnost.
Pep Gvardiola i njegov Siti već dugo neguju negativnu tradiciju ispadanja u ranim kolima nokaut faze Lige šampiona, a znali su da im uzmu meru i Monako i Lion. Real gostuje na Enfildu, stadionu kluba poznatom po najluđim preokretima.
Ako se utakmica u Liverpulu završi rezultatom 2:0 za domaćina, a Dortmund ostvari minimalnu pobedu na svom terenu i Građani i Los Blankosi će ponovo govoriti o nepravednim i zastarelim glupostima iz prošlog veka.
Istina, takvi rezultati bi bili izvesniji da žuti i crveni zid u isto vreme, u duetu koji razdvaja čitav Lamanš otpevaju pesmu koja tvrdi da njihovi timovi neće hodati sami. Ovako, šanse Liverpula i Dortmunda nisu velike, ali posvađana braća Galager strepe da im u nekom sedamdesetom minutu na pamet ne padne onaj stih o tome da im je „potrebno više vremena da isprave stvari“.
Iz one pesme „Don’t go(al) away“.
Tagovi
