Badnji dan je te godine došao u nedelju i baš tog vikenda, u nedelju 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar Karađorđević je rešio da uvođenjem diktature reši sve nagomilane političke probleme i tenzije u državi koja se još zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Džordž Erik Rou Gedi je tih dana bio u Beogradu. On je bio čuveni britanski novinar koji je kao dopisnik i urednik radio za najuglednije britanske i američke listove. U konkretnom momentu bio je šef biroa „Njujork tajmsa“ za Centralnu i Jugoistočnu Evropu. Posebno je bio fokusiran na temu fašizma i u svojim tekstovima upozoravao na opasnost od pojave fašizma u Nemačkoj i Austriji.
Tek, dva dana kasnije, na 30. strani „Njujork tajmsa“, ne previše istaknuto, objavljen je nepotpisani izveštaj sa naslovom: „Kralj je postao diktator“.
Već u prvoj rečenici, čitaoci su obavešteni da bi bilo „pogrešno pretpostaviti da uspostavljanje diktature u Jugoslaviji pod kraljem Aleksandrom upućuje na želju da se uspostavi lična vlast u maniru Musolinija ili Prima de Rivere“.
U tekstu se navodi da je to očajnički potez kako bi se prevladao nedostatak želje za kompromisom kod suprotstavljenih političkih frakcija.
Tenzije u političkom životu Kraljevine SHS bile su na tački pucanja posle ubistva Stjepana Radića u Skupštini. Zanimljivo je da se o kralju Aleksandru piše na sličan način kao što će se decenijama kasnije pisati o Josipu Brozu Titu.
Kraljevina SHS je izdeljena, sa brojnima narodima, pripadnicima različitih vera pod istim krovom, zemlja sa jakim turskim uticajem na jugu i germanskim na severu.
„Na sreću, kralj je uspeo da očuva ličnu lojalnost različitih grupa“, navodi se u tekstu ističući da je kralj Aleksandar ujediniteljski faktor. I da se država može očuvati pod njegovim autoritetom, baš kao što je Druga Jugoslavija mogla samo pod autoritetom Josipa Broza Tita.
Prošao je Božić i kada je došao prvi radni dan, novi predsednik vlade je trebalo da preuzme funkciju. Bio je to general Petar Živković, čovek od poverenja kralja Aleksandra sa svojim prstima u brojnim nerazjašnjenim i kontroverznim događajima od Majskog prevrata, pa u decenijama koje su usledile.
I prvog radnog dana, ispred kabineta ga je sačekao dopisnik „Njujork tajmsa“.
Tekst počinje ovako: „General Živković, jugoslovenski apsolutistički premijer, primio je dopisnika Njujork tajmsa dva sata od otvaranja vladinog kabineta posle državnog udara od nedelje…“
On piše da Živković nije zauzeo kabinet koji je namenjen predsedniku vlade u „lepoj novoj zgradi preko puta kraljevske palate“, već se pozicionirao u „manje pretencioznoj zgradi ministarstva unutrašnjih poslova, gde može bolje da radi“.
Gedi je pisao kako je ispred njegovog kabineta bila gužva, da su mnogi čekali da dođu do novog premijera, a da ga je Živković – navodi da „tečno govori francuski“ – dočekao osmehom dobrodošlice.
Ispred kabineta su, pored ostalih, bili i bivši premijer Korošec i bivši ministar spoljnih poslova Ninčić, primetio je Gedi.
„Izgledalo je kao da će se ponoviti uobičajeno iskustvo na Balkanu sa uzaludnim čekanjem satima. Ispostavilo se da nije prošlo ni pet minuta pre nego što se Živkovićeva sekretarica probila kroz gužvu i saopštila da general može da odvoji nekoliko minuta.“
„Kao što vidite, nije mi bilo lako da vas primim, ali rado ću odgovoriti na svako pitanje koje biste mi ukratko postavili“, rekao je Živković.
Usledilo je novinarsko pitanje:
– Svet je očekivano nestrpljiv da sazna kako da se odredi prema vašem apsolutističkom režimu. Treba li ga smatrati militarističkom ili fašističkom vladom? Naročito, da li je namera da to ostane trajni režim u ovoj zemlji?
– Pretpostavljam – nasmejao se Živković – činjenica da sam ja vojnik je odgovorna za tu frazu „vojna diktatura“… Njegovo veličanstvo je u odabiru ministara birao ljude iz svih sojeva, naroda i staleža, koji su poznate lojalnosti i posvećenosti interesima države i neukaljane političke reputacije. Ali iz redova političara je bilo nemoguće pronaći one koji nisu vezani za neku partiju kako bi bio postavljen na čelo vlade.
„Do mog izbora nije došlo zato što se želelo da vojnik preuzme stvari u svoje ruke već zbog toga što je vojnik, po prirodi stvari, obavezan da bude nepartijski čovek. Osim moje malenkosti ne postoji ništa što bi sugerisalo da je reč o militarizaciji države“, rekao je Živković u tom intervjuu.
