Rad i uživanje u liku i delu Nebojše Glogovca navodili su me i na neke ključno-intimne momente: trebalo je pozvati njegovog oca, sveštenika u penziji, Milovana Glogovca.
Tu sam se popeo na „orkanske visove“ i okrenuo taj broj. Tih nekoliko sati u domu Glogovaca, u Pančevu, vratilo me je na „fabrička podešavanja“.
Prva misao posle tog razgovora bila je: „Kakva snaga, boga ti poljubim. Pričali smo toliko sati, a nisam video suzu, možda jednu, malu, mušku, koja je skliznula negde.“
Govorio je o Nebojšinom odrastanju u Trebinju, o toj večitoj muškoj borbi između oca i sina, preseljenju u Opovo, pa u Pančevo, o progonu svešteničke porodice. A i o tome kako mu je sin krao kola iz garaže da bi se odvezao u noć. I kako ga je baš iznenadio kada je rekao da će da upiše glumu. Otac mu je odgovorio: „Može gluma, ako upišeš teologiju, čovek mora da bude kompletan.“ Majka mu je rekla: „Gluma može kao hobi, ali mora da se završi psihologija.“
Drugi put je iznenadio oca kada je rekao da je prihvatio ulogu Draže Mihailovića.
„Došao je i s vrata me je pitao: ‘Znaš li ko će da igra Dražu?’
‘Ne znam.’
‘Ja.’
‘E svaka čast.’
Nebojša je rekao da je to njegov dug prema precima.
Posle nije bio zadovoljan, smatrao je da je to loše, razvučeno, a nije dobro prošlo ni kod publike. Na kraju je bio ljut, ali to je izražavao samo uzdahom: ‘Ma, pusti’.“
***
Aleksandar Đuričić je razgovarao sa sedamdesetak ljudi o Nebojši Glogovcu, što je pretočio u knjigu u kojoj je završilo četrdesetak svedočenja onih koji su ga poznavali, voleli, igrali sa njim, bili mu i bliski i daleki, ali su u raznim fazama bili tu, pored njega.
O ovim sećanjima na velikog glumca čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 4. februara.
Tagovi
