Kriza izazvana pandemijom pogoršala je postojeće nejednakosti budući da je najteže pogodila ljude na donjem kraju raspodele dohotka. Srbija u tom smislu nije izuzetak – najgore su prošli radnici u sivoj ekonomiji i oni u sektorima sa niskim zaradama kao što su frizerski saloni i saloni lepote, ugostiteljstvo i turizam. Sa druge strane, mere pomoći bile su univerzalne i za neke suvišne, a za neke nedovoljne.
Nejednakost je kao holesterol – može biti dobra i loša, kaže poznati ekonomista Francisko Fereira. Dobra nejednakost je ona koja nagrađuje trud i talenat, a loša ona koja nastaje kada ljudi nemaju jednake šanse da ostvare svoje potencijale – imaju pristup kvalitetnom obrazovanju, dostojanstvenom zaposlenju i zdravstvu. Ukratko, „dobra“ nejednakost motiviše, dok „loša“ onemogućava napredak i stvara osećaj kolektivne nepravde. Ova dva pomalo apstraktna koncepta uglavnom se prate kroz zajednički pokazatelj – nejednakost u raspodeli dohotka, odnosno Đini koeficijent. Đini koeficijentom nejednakost se prati na skali od 0 (svi imaju isti dohodak) do 100 (jedna osoba prisvaja ceo dohodak u državi). Njegova vrednost u većini evropskih zemalja kreće se između 25 i 30, dok se vrednosti preko 40 (pa i 50) često vezuju za autoritarne režime Afrike i Južne Amerike.
Čak i pored poboljšanja tokom prethodnih nekoliko godina, Đini koeficijent u Srbiji i dalje je visok – u 2019. godini iznosio je 33,3 poena (prosek EU bio je 30,2 poena). Razlika se možda ne čini tako velikom, ali treba uzeti u obzir i druge indikatore. „Na primer, najbogatija petina stanovništva u Srbiji zarađuje 6,5 puta više, a u EU 5 puta više, od najsiromašnije petine“, navodi Aleksandra Anić, jedna od autora dokumenta “Smanjenje nejednakosti – put ka održivom razvoju”, koji je sačinio Centar za visoke ekonomske studije (CEVES).
Nejednakost u Srbiji velikim delom je rezultat nedostatka dostojanstvenih radnih mesta. Iako se situacija na tržištu rada popravila, u Srbiji i dalje 32 od 100 stanovnika radnog uzrasta nema i ne traži posao (naspram 27 od 100 u EU), a oko 7 traži a ne nalazi. Od oko 60 zaposlenih na 100 stanovnika radnog uzrasta, 10 je zaposleno „na crno“, a 7 kroz ugovore o privremenim i povremenim poslovima. Drugim rečima, tek 43 je zaposleno formalno, sa standardnim ugovorima o radu. Pa čak i kvalitet ovih formalnih poslova jako varira. Iako formalni, ovi poslovi u značajnom broju slučajeva nisu dostojanstveni – ne obezbeđuju zarade za dostojanstven život i ne pružaju prilike za učenje i napredovanje. Ne pomaže ni činjenica da u Srbiji progresivno oporezivanje dohotka gotovo ne postoji, odnosno da poreski sistem gotovo jednako opterećuje i niske i visoke zarade.
“Fokus Vlade Srbije trebalo bi da bude na stvaranju uslova za generisanje produktivnih radnih mesta, što se jedino može postići kroz razvoj privatnog sektora. Fokus ekonomske politike morao bi da leži na podršci domaćim malim i srednjim preduzećima i to kroz programe koji bi omogućili najuspešnijima među njima da postanu „lokomotive“ koje će povući ostale. Pri tome, ovi programi ne bi smeli da podrazumevaju samo čisto subvencionisanje, već pružanje podrške i obuka za osvajanje inostranih tržišta, menadžerskih veština, podsticaja za međusobno umrežavanje i slično. U domenu privlačenja stranih direktnih investicija fokus bi trebalo premestiti sa privlačenja onih koji stvaraju veliki broj nisko plaćenih poslova ka onima koji će u Srbiju doneti nove tehnologije i koji mogu da se integrišu u domaću privredu. Za početak, u oblasti poljoprivrede koja je glavni izvor prihoda za preko 500.000 ljudi, neophodno je iznaći administrativno-tehnička rešenja koja bi omogućila poljoprivrednicima da u značajno većoj meri koriste sredstva iz evropskih fondova”, navodi Pavle Medić, jedan od autora dokumenta.
Nejednakost je široko rasprostranjena i u sferi obrazovanja. Pristup (kvalitetnom) obrazovanju je ključna poluga koja vodi dostojanstvenom zaposlenju i eliminisanju nejednakosti. Jednako talentovan pojedinac mora imati iste šanse da se obrazuje, bez obzira da li dolazi iz siromašne ili dobrostojeće porodice, sela ili grada. U Srbiji, uticaj nejednakosti prisutan je već od vrtića – svega 9% dece iz najsiromašnijih slojeva ide u vrtić, naspram 82% u najbolje stojećim porodicama. Socio-ekonomski status ima veliki uticaj i u kasnijim fazama obrazovanja, pa tako 25% najsiromašnijih duplo češće ostvaruju loš uspeh na standardizovanim testovima u odnosu na 25% najbolje stojećih. Slične proporcije važe i kada su u pitanju očekivanja u pogledu visokog obrazovanja. Važno je naglasiti i da su deca iz ugroženih grupa postala uskraćenija za obrazovanje tokom mera vezanih za pandemiju COVID-19, budući da nisu imala adekvatna sredstva (televizore, pametne telefone, računare, internet…).
Indeks rodne ravnopravnosti pokazuje da u Srbiji žene za muškarcima najviše zaostaju u domenima slobodnog vremena, novca i prilike da donose odluke. Sa druge strane, novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji je trebalo da zameni postojeći koji je neadekvatan, na usvajanje je čekao od 2016. godine do maja 2021. godine.
Socijalna davanja morala bi da budu bolje usmerena i obuhvatnija. To bi, pre svega, značilo univerzalni ili skoro univerzalni dečji dodatak i socijalne penzije za starije građane koji nisu korisnici starosnih penzija. Novi Zakon o finansijskoj podršci porodicama s decom je značajno uvećao roditeljski dodatak za treće i četvrto dete, ali i dalje nisu dobro obuhvaćene one porodice čija je potreba za podrškom najveća. Tako je, na primer, i dečji dodatak ostao na niskom nivou i sa nedovoljnim obuhvatom. Takođe, vrlo verovatno bi trebalo povećati minimalne i smanjiti maksimalne penzije, budući da je ovaj raspon u Srbiji značajno veći nego u ostalim zemljama EU.
U budućnosti bi trebalo izbegavati univerzalne mere podrške i pomoći. Primera radi, podršku Vlade od 100 evra za ublažavanje posledica pandemije dobili su svi punoletni građani, umesto samo oni koji su materijalno ugroženi, što je naravno imalo vrlo ograničene efekte na ublažavanje siromaštva i nejednakosti. Primera radi, često najugroženija kategorija stanovništva, roditelji s troje ili više dece, dobili su isto koliko i imućnije dvočlano domaćinstvo. Na sličan način bile su sprovedene i mere podrške privredi koje su umesto fokusa na najpogođenije sektore gotovo jednako „pomogle“ svima – mnogima nepotrebno i mnogima nedovoljno.
Naravno, napori za smanjivanje nejednakosti zahtevaju dodatna ulaganja. Međutim, sredstva bi bilo sasvim moguće obezbediti – možda čak i samo kroz izbegavanje nenamenskog trošenja. Pored pomenutih mera podrške stanovništvu kod kojih je sigurno bila „skuplja dara nego mera“, na red za reformu bi mogla da dođu i neefikasna javna preduzeća, pre svega Srbijagas, EPS, Er Srbija, Putevi Srbije i slični. Ne samo da bi se ovako stvorile uštede, već bi se omogućilo domaćoj privredi da „lakše diše“. Naravno, koja reč bi se mogla reći i o uticaju na blagostanje građana koje donose i veliki izdaci za skupe praznične dekoracije i muzičke fontane. Možda još veći problem leži u tome što su ova nenamenska trošenja verovatno tek vrh ledenog brega.
Koristan alat za identifikovanje izvora i smanjivanje nejednakosti predstavlja sveobuhvatni okvir Ciljeva održivog razvoja (COR) budući da identifikuje i pruža podršku u otklanjanju njenih uzroka. Samim tim, predlog je da se usvoji Plan nacionalnog ekonomskog oporavka koji bi obuhvatio sve relevantne potciljeve Cilja 10 održivog razvoja (Smanjenje nejednakosti), kao i novi Program reformi politike zapošljavanja i socijalne politike u procesu pristupanja Evropskoj uniji, koji u obzir uzima sve relevantne aspekte smanjenja nejednakosti, uključujući nejednakost dohotka, potrošnje i pristupa osnovnim društvenim uslugama.
Dokument je pripremljen u okviru Platforme “Održivi razvoj za sve”, koja omogućava uspostavljanje široke diskusije među najznačajnijim nedržavnim akterima u Srbiji o usklađivanju razvojnih prioriteta Srbije sa ciljevima sadržanim u Agendi za održivi razvoj do 2030. Platforma je podržana od strane Vlada Švajcarske i Nemačke, a sprovodi je GIZ u okviru projekta „Reforma javnih finansija – Agenda 2030“.
Tagovi
