Ponekad napišem, a tek malo se šalim, dežurnom filmskom i popkulturnom kritičaru sajta po imenu Velike priče da mi nedostaju dani kada bismo svi, a kritičari ponajviše, strepeli od batina. Nekada je ovaj grad bacao svetla daleko, nekad bi te umjetnik sreo u bircuzu ili u bifeu pozorišta u sitne sate, pa se zaleteo, onako dobro p’jan, prema kritičaru i novinaru, prvo ga zalepio onim trapavim krošeom a onda počeo da psuje i pljuje. To ti je za ono što si rekao da mi je loš film ili predstava, da te nisam više video na mojoj premijeri, bedno jedno piskaralo…
A sad? Ma ništa, ako se sineasta ili producent javi u komentaru na Fejsbuku, uglavnom ostane na tome; ni pošteno da odgovoriš čoveku, jer ko se još normalan svađa po komentarima na društvenim mrežama?
Neko bi rekao da u medijima nema kulture, a onda nema ni kritike, neko bi dodao da nema ni medija pa kako bi bilo kulture u njima, a kamoli kritike, mada postojanje tog čudnog sajta po imenu Velike priče opovrgava sve teze svakog tog Nekog; ali evo sveže i istinite priče o tome šta se dogodi kada zapravo ima kritike.
U glavnim ulogama ove tragikomedije, ili pre će biti društvenog komentara dokumentarnog tipa, jesu jedan kritičar jednog sajta i ekipa jednog filma, vrste domaći, koji se daje u bioskopima. „Zlatnu malinu“ za sporednu ulogu dobija jedan urednik koji, evo već treći dan, piše i duma o tome.
Kritičar je, dakle, otišao da pogleda film i ovaj ga se nije odveć dojmio, onda je seo i napisao tekst: zaplet je takav i takav, scenografija je ovakva i ovakva, taj film je u odnosu na neke druge filmove ovakav i onakav… Tekst je poslat uredniku, onda je i objavljen u skoro viđenom stanju, jer šta ima urednik da uređuje kritiku.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 31. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
