Dr Ana Banko: Čovek je, a ne virus, i dalje ključni faktor

Virusolog dr Ana Banko, docent na Institutu za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, rukovodilac ROLERS projekta za izvrsne mlade istraživače Fonda za nauku Republike Srbije koji se bavi ispitivanjem veze između virusa i autoimunosti, govorila je za Nedeljnik o omikron soju, vakcinaciji i kraju pandemije.

Već sada mnogi koji imaju koronavirus prijavljuju lakše simptome, poput prehlade. Priča se da će virus postati endemski, ali ima naučnika koji kažu da to nije jednosmeran proces i ne znači da će oslabiti. Šta će biti sa koronavirusom u narednom periodu, da li je varijanta omikron „početak kraja“ pandemije?

Postoje dva moguća scenarija i niko u ovom trenutku ne može garantovati koji od njih će biti realizovan. Omikron kao „početak kraja“ je optimističan scenario održiv samo u slučaju ako se virus više ne bude menjao u smeru povećanja virulencije. Evolutivni put SARS-CoV-2 nije linearan niti eksponencionalan proces, odnosno, jedna varijanta ne nastaje nužno iz prethodne. Kao što delta nije „oslabila“ direktno dajući novu omikron varijantu, tako ni omikron ne mora biti neposredni prethodnik neke od budućih varijanti. Ono što je široj populaciji možda nepoznato i što bih naglasila, to je da je ova trenutno aktuelna forma virusa nastala potpuno samostalno spontanim „grananjem“, akumulacijom mutacija i formiranjem iz perioda sredine 2020. godine. To znači da ne možemo sa sigurnošću predvideti tokove pandemije u sledećim mesecima, jer možda neka nova varijanta već u ovom trenutku započinje svoj evolutivni razvoj.

Da li je ipak dobro što će se većina ljudi zaraziti omikron sojem, da li će to stvoriti kolektivni imunitet i oslabiti virus?

Prirodni imunitet ne treba zanemariti. I on kao i vakcinalni učestvuje u proceni kolektivnog imuniteta jedne nacije. Nekada se to previdi u poređenju stopa novoobolelih ili smrtnosti pojedinačnih talasa između zemalja sa istim brojem stanovnika a različitom stopom vakcinacije. Međutim, kolika je bila cena sticanja prirodnog imuniteta u zemljama sa malim obuhvatom vakcinacije u vreme intenzivnih talasa epidemije?

Ipak, ako govorimo o omikronu koji se intenzivno širi, postoje i teorije o prebrzom dostizanju pika talasa epidemije, te mogućem promašaju šanse u sticanju kolektivnog imuniteta. Zagovornici ovakvih teorija upozoravaju na mogućnost sledećeg talasa kroz šest meseci, kada trajanje ovog imuniteta opadne.

Mnogima je sada poljuljano poverenje u vakcinu jer one nisu sprečile zaražavanje omikronom. Kakva zaštita se postiže ako se neko tek sad vakciniše prvom dozom vakcine?

Čini se upravo da je obrnuto. Trenutna situacija, u kojoj većina vakcinisanih ljudi kada se zarazi prolazi ili kroz potpuno asimptomatsku ili kroz fazu blage kliničke slike apsolutno ide u prilog održavanju poverenja u vakcinu. Zapravo čini se da su svi opušteniji u odnosu na period od pre godinu dana i da „susret sa virusom“ ne stvara paniku ka traženju slobodnog bolničkog kreveta. Zato se i preporuke za izolacijom i povratkom na radna mesta menjaju, pre svega u zemljama koje su dostigle epidemijski pik omikrona, pa i u našoj zemlji. Ipak, omikron nije bezazlen za sve. Neki od podataka, iz Švajcarske npr. govore u prilog 13 puta većoj smrtnosti od omikron soja kod nevakcinisanih u odnosu na vakcinisane sa tri doze. Rezultati poslednje objavljenih studija, bez obzira na potencijalno poljuljano poverenje, ipak i dalje idu u prilog i do 92% efikasnosti vakcina u odnosu na hospitalizaciju u prvim mesecima nakon primanja treće doze vakcine. Zato su vrlo jasne diskrepance između broja novozaraženih ljudi i broja ljudi koji su hospitalizovani ili preminuli u zemljama sa visokim obuhvatom vakcinisanih. I to je ono što se gleda kao uspeh postignute vakcinacije.

Iz SZO su rekli da nam slede teška tri meseca ali da se „vidi svetlo na kraju tunela“. Kako bi mogao da izgleda kraj pandemije, ono što mnogi ne mogu da zamisle?

S obzirom na to da se pozivate na SZO, citiraću generalnog direktora, Tedrosa Adhanoma Ghebreyesusa: „Način završetka pandemije nije stvar slučajnosti, nego stvar izbora.“ To znači da je čovek ipak i dalje jedan od ključnih faktora, a ne sam virus. Pandemija je globalni problem. I bez obzira na to što se čini da među brojnim različitim pristupima zaista postoje uspešni primeri lokalnih kontrola epidemije, to nije dovoljno za okončanje pandemije. Potrebna je globalna uniformna strategija. Samo prisustvo virusa pa i mogućnost zaražavanja očigledno ne moraju biti ograničavajući faktori za završetak pandemije, već uspeh da se prevenira teško obolevanje i smrtnost.