Problem gojaznosti je jedna od najčešćih zdravstvenih tema a nekadašnje priče o dijetama zamenile su priče o operacijama gojaznosti koje su sve popularnije i o kojima razmišlja sve više ljudi. Tome je doprinela popularizacija od strane poznatih ličnosti ali i uspešnost ovakvih operacija. O tome za Nedeljnik priča profesor dr Miloš Bjelović iz Euromedik bolnice, jedan od naših najvećih eksperata za hirurgiju gornjeg digestivnog trakta (jednjaka i želuca) i hirurško lečenje gojaznosti.
Doktor Bjelović je lider u oblasti minimalno invazivne hirurgije, poznat po tome da operaciju kancera jednjaka može da izvede bez ijednog velikog reza. Specijalista je opšte i digestivne hirurgije sa iskustvom od preko 25 godina i prvi predsednik Udruženja endoskopskih hirurga Srbije, obavio je oko 3.500 hirurških procedura i 3.000 endoskopskih zahvata u proteklih 10 godina.
Operacije gojaznosti su sve popularnije u svetu i kod nas. Zašto je bolja operacija a ne recimo klasična dijeta, ili je to ipak pitanje za koga je operacija a za koga je bolja dijeta?
Nacionalni centar za zdravlje SAD je sedamdesetih godina prošlog veka napravio opsežnu analizu efikasnosti različitih terapijskih opcija u lečenju gojaznosti. Zaključak studije koja ja obuhvatila nekoliko stotina hiljada gojaznih osoba bila je da manje od 5% pacijenata sa indeksom telesne mase iznad 35kg/m2 može da redukuje i održi telesnu masu kroz duži period. To je bila prekretnica u lečenju gojaznosti i upravo je ta analiza postavila standarde današnjeg lečenja. Osobe sa indeksom telesne mase ispod 35kg/m2 treba da pokušaju da telesnu masu regulišu dijetom, promenom načina života i eventualno lekovima. Oni sa indeksom telesne mase iznad 35kg/m2 u ukoliko imaju neko od oboljenja udruženih sa gojaznošću (kao što je dijabetes, metabolički sindrom, GERB…) ili osobe sa BMI iznad 40kg/m2 bez obzira na to da li imaju udruženu bolest kandidati su za operaciju.
Cena je glavna reč koja se pojavljuje na pretraživaču kada se ukuca „smanjenje želuca“. Ali šta je prava cena kada se pogleda odnos troškova i efekat i da li je najvažnije izabrati odgovarajućeg hirurga?
Cena lečenja ne treba da bude opredeljujući faktor za odluku gde ćete ići na operaciju. Za jedan broj pacijenata koji nisu u mogućnosti da plate lečenje u privatnim ustanovama, RFZO (Republički fond za zdravstveno osiguranje) opredelio je sredstva za lečenje/operaciju u državnim bolnicama. Operacije gojaznosti rade se u Kliničkom centru Srbije u Beogradu, Kliničkom centru Niš, KBC „Dr Dragiša Mišović“, a postoje najave da će se raditi i u drugim bolnicama u RS.
Cenu lečenja u privatnim bolnicama diktira cena lekova i potrošnog materijala u operacionoj sali i van nje, cena rada medicinskog i nemedicinskog osoblja, i mnogi drugi faktori. Prema tome, na cenu najvećim delom utiču troškovi koji su jasno definisani. Kada neko ponudi cenu koja je daleko niža od prosečne cene lečenja, na nečemu mora da uštedi. Mala je verovatnoća da značajna ušteda neće da se odrazi na kvalitet i bezbednost lečenja.
Zašto se naši građani odlučuju da odlaze na operacije gojaznosti u inostranstvo, da li je u pitanju cena, bolja opremljenost klinika, savremenije metode, bolji hirurzi ili nešto drugo?
Tekovine informatičke revolucije su ne samo brz protok informacija i robe, već i brisanje granica i znatno veća mobilnost ljudi. Zdravstvena usluga koju nije moguće ostvariti u zemlji i regionu, logično je da se potraži tamo gde može da bude pružena. Prema tome, odlazak na lečenje u inostranstvo, u slučaju da se isti nivo lečenja ne može ostvariti u zemlji, treba podržati i pomoći kad god je to moguće. Svedoci smo da se svakodnevno za teško obolele osobe, a posebno decu, skuplja novac kako bi se lečili u prestižnim centrima u svetu, u kojim se nudi adekvatna i savremena medicinska pomoć.
Treba razumeti potrebu jednog broja ljudi da medicinsku uslugu traže u inostranstvu i zato što je to finansijski povoljnije. Medicinski turizam je grana turizma koja je unazad više od dve decenije u ekspanziji.
Međutim, pre odluke da se upustite u avanturu, raspitajte se kako se zove hirurg koji će vas operisati, kakve su njegove kompetencije, znanje i iskustvo. Operaciju ne radi ni zemlja, ni bolnica, već doktor – tj. hirurg.
Neke od komplikacija mogu biti i životno ugrožavajuće.
U našim medijima je bilo tekstova o komplikacijama nakon ovakvih operacija. Zbog čega se one dešavaju i kolika je uloga odgovornog ponašanja i discipline pacijenta u tome?
Unazad dve decenije broj operacija urađenih u cilju lečenja gojaznosti u svetu povećan je 10 puta, a učestalost komplikacija je, u istom periodu, smanjena 100 puta. Danas se u ozbiljnim centrima koji se bave ovom vrstom hirurgije smrtnost nakon operacije svela na 1 na 1.000 operisanih pacijenata, i to kod pacijenata koji pored gojaznosti imaju i druga udružena oboljenja koja i inače ugrožavaju život pacijenta i predstavljaju dodatni ozbiljan rizik za operaciju. Međutim, ovo je statistika samo u slučaju da operaciju radi iskusan hirurg u ozbiljnom centru koji se bavi ovom vrstom hirurgije. Kada operaciju radi hirurg bez dovoljno iskustva u hirurgiji gornjeg digestivnog trakta i hirurškom lečenju gojaznosti, verovatnoća komplikacija se povećava i do 20 puta. Onaj ko ne zna da predupredi i prepozna komplikaciju, ne može ni adekvatno da je reši. Hirurg koji se ozbiljno bavi lečenjem gojaznosti mora da ima iskustvo u dijagnostici i lečenju komplikacija hirurgije jednjaka i želuca, da radi dijagnostičku i terapijsku endoskopiju, u slučaju potrebe postavi stent i laparoskopski ili ako je to neophodno otvoreno reši nastali problem.
Pacijent ima značajnu ulogu u sveukupnom lečenju. Operacija gojaznosti ne predstavlja čarobni štapić i neće sama za sebe rešiti problem gojaznosti. Ona predstavlja značajnu pomoć, ali ujedno i početak novog poglavlja života; života u kome se raskidaju veze sa starim navikama i usvajaju nove, zdrave navike.
Koliko je minimalno invazivna hirurgija doprinela savremenoj medicini, koliko se toga promenilo u procedurama, koje sve bolesti i problemi jednjaka i želuca se mogu rešavati na ovaj način?
Laparoskopija (minimalno invazivna hirurgija) predstavlja standard u hirurgiji 21. veka. Prednosti laparoskopske operacije u odnosu na otvorenu su brojne. Sve, uključujući i najsloženije operacije se danas rade laparoskopski; to uključuje i velike i tehnički zahtevne operacije tumora jednjaka i želuca koje traju i nekoliko sati. Danas oko toga više nema diskusije.
Najsloženije operacije jednjaka i želuca u cilju lečenja tumora počeli smo da radimo minimalno invazivno (laparoskopski i torakoskopski) 2009. godine, a rezultate i iskustvo smo objavili u najprestižnijim svetskim stručnim časopisima.
Sledeći korak i blisku budućnost u razvoju hirurgije predstavlja robotski asistirana hirurgija. Hirurzi koji se ozbiljno ne uključe u laparoskopiju, kada se pređe na robotsku hirurgiju, neće biti jedan korak iza standarda u svetu, već dva, a to će biti nepremostivi jaz. Zato je savet mladim hirurzima da se ozbiljno uključe u minimalno invazivnu hirurgiju (laparoskopija, torakoskopija…), a pacijentima da se okrenu od hirurga koji rade otvorenu/klasičnu hirurgiju i usmere ka onima koji rade minimalno invazivnu hirurgiju. Pozivanje na tradicionalne vrednosti često predstavlja isključivo pozivanje na tradiciju i nema mnogo dodirnih tačaka sa pravim vrednostima.
Sada je moguće uraditi i operaciju na želucu na ovaj neinvazivan način čak i kod problema sa gorušicom?
Operacije GERB i hijatus-hernije (želudačne kile) u poslednjih nekoliko decenija rade se isključivo laparoskopski. Prvu laparoskopsku operaciju GERB ja sam lično uradio još 2004. godine. Trenutno analiziram iskustvo nakon urađenih više od 600 laparoskopskih operacija GERB i hijatus-hernije. Ovu vrstu hirurgije u poslednje vreme rutinski rade laparoskopski i drugi hirurzi u Republici Srbiji i regionu. Jedan broj njih je edukaciju prošao u Odeljenju za minimalno invazivnu hirurgiju Klinike za digestivnu hirurgiju gde sam bio načelnik više od deset godina. Može da se desi da se u toku operacije napravi konverzija u otvorenu operaciju, ali takve situacije su ekstremno retke. Nema opravdanja da se operacija od početka kreće kao otvorena/klasična.
Poznata je veza između bolesti digestivnog trakta i kancera. Neki ljudi ignorišu neke znake da postoje određeni zdravstveni problemi ili jednostavno ne pridaju značaj ili ne znaju ništa o tome.
Zbog velike učestalosti karcinoma digestivnog trakta (u prvom redu karcinoma debelog creva), rutinska (skrining) kolonoskopija i gastroskopija savetuje se kod svih osoba starijih od 50 godina. To se odnosi na osobe koje nemaju subjektivnih tegoba, a posebno ako postoje tegobe od strane organa digestivnog trakta. Kod osoba sa porodičnim opterećenjem karcinoma želuca i debelog creva, endoskopski pregled savetuje se i znatno ranije. Razlog za to je činjenica da tumori želuca i debelog creva dugo ne prouzrokuju pojavu tegoba. Ako se tumor otkrije u toj fazi i adekvatno leči, izvesno je da će većina pacijenata biti i izlečena. Kada tumor pak jednom počne da prouzrokuje tegobe, obično se radi o uznapredovaloj fazi bolesti u kojoj se o izlečenju govori samo u pojedinačnim slučajevima.
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 15. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
