Tridesetomesečno iskustvo sa suzbijanjem kovida 19 u Srbiji daje osnova za kritički osvrt na protekli period. Sve češće se postavlja pitanje kako to da je Srbija jedna od dve zemlje koje su u celom svetu najgore prošle tokom pandemije. Da li je to hudi usud ili je odgovoran „ljudski faktor“?
Sa ove vremenske distance možemo da uočimo određene reakcije na nastalu pretnju vredne svake pohvale. Tu pre svega spada požrtvovanost zdravstvenih radnika koji su, u okviru sticajem okolnosti nametnutih ograničenja i datih mogućnosti, mnogo učinili da tragične posledice epidemijskih udara ne budu još gore. Priznanje bi valjalo odati i na samom početku iznenađujuće dobro ustrojenoj elektronskoj bazi podataka, da ona nije, umesto služenja svojoj svrsi, postala izvor sračunatih dezinformacija. Afirmativnu ocenu takođe zaslužuje brzina nabavki velikih količina vakcine, ali ne i okolnosti koje su pratile taj poduhvat.
No, blizu je pameti da je moralo mnogo i uporno da se greši kako bismo među 193 članice OUN, odnosno 210 zemalja i teritorija u svetu, izbili, zajedno sa Bugarskom, u prvi plan. Uočavanje i, ako treba, žigosanje tih slabosti može da pomogne uspešnijem suočavanju sa ovakvom ili sličnom pretnjom u budućnosti. Pokušajmo da ukažemo na propuste.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 10. NOVEMBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU MAGAZIN „ISTORIJA“
Tagovi
