„Draga, ako si mislila da ću te celog života buditi, grdno si se prevarila. Tata“; „Nikada više nisam zakasnila, nigde“: Tanja Bošković i priča o odrastanju

Gospođica Tanja Bošković i priča o odrastanju…

Kao dete bila je nestašna, seća se velikog dvorišta u kom se uvek igralo bar dvadeset mališana. Pamti i slave, kuvanje pekmeza, odbojku, rukomet, foklor, pionirske sletove.

„U ono vreme direktor je stajao na kapiji i kontrolisao đacima nokte i odeću. Ekstravagantna, kakva sam bila, obukla sam najlonke koje su bile strogo zabranjene. Naravno, tata-direktor me je vratio kući i dobila sam neopravdani“, priča Tanja i konstatuje da je to bilo njeno odmeravanje snage s direktorom.

„On je insistirao na pravilima, pa kad me razredna Nada Petković poslala kod njega jer nisam naučila pesmu na francuskom, ispala je tragedija. S vrata sam počela familijarno: ‘Poslala me Nadica patkica’, jer nam je profesorka dolazila u kuću, ali me je on presekao: ‘Gospođice Bošković, sedite! Kakvo je to ponašanje…’ Šokirana što mi ni za dlaku nije popustio i što je sa mnom na vi, zaplakala sam. Kad sam se smirila, poslao me je nazad i izašavši za mnom na hodniku pitao: ‘Tanja, jesi li doručkoval?'“, pričala je svojevremeno Bošković.

Još jednu životnu lekciju naučila je kad je zakasnila na čas.

„Sa folklorom sam imala nastup, kasno sam došla kući, oprala sam nošnju, jer je to bilo obavezno, istuširala se, prošla je ponoć kad sam legla. Sutradan sam prvi čas imala psihologiju, kod najtežeg profesora i vrlo neobičnog čoveka. Pritom, bio je i vođa folklora. Zamolila sam tatu da me probudi, međutim, kad sam otvorila oči, bilo je dvadeset pet do osam, što je značilo da kasnim 15 minuta. Pored sata bila je cedulja: ‘Draga Tanja, ako si mislila da ću te celog života buditi, grdno si se prevarila. Tata!’ Nikad više nisam zakasnila nigde“; seća se Bošković i dodaje da takvu disciplinu ona od svoje dece nije tražila, mada nekad pomisli da je trebalo.