Otišla sam na Kaprun, glečer u Austriji gde sam s roditeljima kao dete često išla na skijanje. Isti mesec april, isti apartman, ista porodica, samo smo mi deca sada veliki a u međuvremenu su došli i unuci. Sve je isto ali sve je i drugačije. Nema sumnje da je to taj apartman, položaj soba i prozori su isti, ali pločice su odjednom zamenile parket, žuti zidovi okrečeni su u belo a na mestu gde je bila kada, sada je tuš kabina. Ni park ispred kuće više nije isti.
Kada smo moje sestre i ja bile deca, tu je bila samo prostrana zelena površina i veliki crveni tobogan koji se spuštao niz krivo brdo. Bilo nam je dovoljno. Sada je po zelenoj travi poređan čitav set ljuljaški, penjalica, klackalica i sprava kojima ne znam ime. Samo je planina ostala ista. Stoji nepomično, nikuda ne ide, niti se smanjuje, niti se širi. Volim sve stvari koje ostaju iste jer se sve toliko brzo menja da ne znam u koje okvire da postavim sećanja, na koje zidove da ih oslonim. Kao fioke za skladištenje koje imaju bušno dno, sve mi ispada napolje. Nekad je u kuhinji bio mali kockasti televizor, tačno iznad sudopere, na kom smo uz doručak gledali živi prenos sa staze.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 639
Tagovi
