Menomale.
Ne zna se čemu je više bio upućen ovaj uzdah olakšanja mnogih Italijana 29. januara – da li nevoljno produženom „stanarskom pravu“ Serđa Matarele u palati Kvirinale ili nastavku boravka Marija Dragija u palati Kiđi.
„Nek nam je sa srećom“, kažu Italijani koji veruju da će par Matarela–Dragi i u narednom periodu biti dobitna kombinacija i sigurna garancija ekonomsko-socijalnog oporavka Italije i njene evropske orijentacije. Ima analitičara sklonih mišljenju da je još jedan predsednički mandat za Serđa Matarelu posledica političkog kompromisa u situaciji kad parlament i regionalni delegati nisu uspeli da se usaglase oko imena novog predsednika države (izgledni kandidati bili su Mario Dragi i Silvio Berluskoni). Nepodeljeno je, međutim, mišljenje, naročito u poslovnim krugovima, da je za italijansku ekonomiju i društvo daleko veći dobitak nego gubitak to što je Mario Dragi ostao premijer i nastavio da vodi vladu, prema predviđenom roku, do 2023. godine.
Cilj koji je postavio Dragi, pošto je u februaru 2021. godine postao premijer, jeste da obezbedi stabilnost države u vreme kada mejnstrim političari nisu mogli da se dogovore kako da ulože novac dobijen od EU za oporavak i tako ublaže ekonomski šok od pandemije. Zato su italijanski poslovni lideri žestoko lobirali da Mario Dragi ostane stanar palate Kiđi. Dragi kao premijer-tehnokrata neka je vrsta i blanko menice koja garantuje Evropskoj uniji da će Italija odgovorno trošiti 200 milijardi evropske pomoći za oporavak od pandemije ali i garant Evropskoj centralnoj banci (čiji je šef donedavno bio) da će Italija biti sposobna da servisira dug od 700 milijardi evra, pohranjen u obliku italijanskih državnih hartija od vrednosti u toj finansijskoj instituciji. Italija je, inače, najveći korisnik pomoći EU (ukupno 750 milijardi evra) za otklanjanje posledica pandemije.
Pet (nepolitičkih) zvezdica
Ako se posmatra period od ranih 1990-ih godina prošlog veka do danas, Mario Dragi je peti premijer koji je upravljao Italijom a da nije izabran na osnovu volje birača na izborima kroz uobičajenu parlamentarnu proceduru kao kandidat pobedničke partije ili koalicije.
Pre njega tako su za premijera izabrani Karlo Azeljo Čampi (1993–1994), Lamberto Dini (1995–1996), Mario Monti (2011–2013) i Ðuzepe Konte (2018–2021). Od ovih pet premijera, četiri je izabrao ili zatražio da budu izabrani predsednik Italije. Svih pet premijera su ekonomisti ili „centralni“ bankari.
Čak i pre nego što je pandemija COVID-19 „izabrala“ Italiju za evropski epicentar, ekonomski učinak Italije bio je među onima koji su najviše razočaravali u evrozoni. U čitave dve decenije boravka u evrozoni, italijanska ekonomija je praktično stagnirala, dohodak po glavi stanovnika je opadao a zabeležen je i veliki gubitak međunarodne konkurentnosti. Dezmond Lačman, nekadašnji zamenik direktora MMF-a, tvrdi da je Italija u odnosu na Nemačku izgubila oko 30 odsto konkurentnosti. U 2020. godini, privreda je doživela daleko najgoru posleratnu ekonomsku recesiju sa padom proizvodnje od devet odsto. Jedna od zabrinjavajućih ekonomskih posledica bila je šteta koju je pandemija nanela javnim finansijama zemlje. Budžetski deficit Italije porastao je na više od 10 odsto BDP-a. Javni dug Italije, od oko 2,9 biliona dolara, peti je po visini u svetu posle Sjedinjenih Država, Japana, Kine i Francuske. Odnos javnog duga prema BDP-u naglo je porastao na 158,5 odsto (sa 134,8 odsto u 2019. godini), što je najviši nivo duga zemlje u njenoj 150-godišnjoj istoriji i premašio je nivo neposredno posle Drugog svetskog rata.
Na delu su bile sve stare i žilave slabosti italijanske privrede – niska stopa zaposlenosti i obrazovanosti radne snage, stagnirajuća produktivnost, nedostatak ulaganja u obrazovanje i tehnologiju, malo inovacija i istraživanja (Italija je tek 33. među zemljama sa najvećim ulaganjem u inovacije), gušeća birokratija i zjapeća podela između razvijenog Severa i nerazvijenog Juga. To su istovremeno tvrdoglave i duboko ukorenjene prepreke većem ekonomskom rastu koji dodatno guše zastarele i zarđale institucije.
Da bi se kvalifikovala za evropsku pomoć, Italija je morala da ponudi uverljive i čvrste dokaze da će sprovesti neophodne sistemske reforme kako bi se njena ekonomija oporavila i osposobila da trajno podstiče rast. Rim je preuzeo na sebe da sprovede 573 obaveze koje je zahtevala administracija iz Brisela u zamenu za 200 milijardi evra. Ključne reforme koje evropski partneri traže od vlasti u Rimu su promene u poreskom sistemu, pravosuđu, javnoj upravi (modernizacija), popravke antimonopolskog zakonodavstva i jačanje konkurentnosti u svim oblastima. Samo dva meseca pošto je izabran, Dragi je u aprilu 2021. godine predstavio Nacionalni plan za oporavak i otpornost čiju okosnicu čine ulaganja u infrastrukturu, zdravlje, digitalizaciju i inovacije, ekološku tranziciju, obrazovanje i istraživanje, reformu javne uprave i tržišta rada. Najveća i ključna novost je da se Plan zasniva na potpuno liberalnim, tržišnim principima.
Kad je počeo reformski put, Mario Dragi ličio je svojim sunarodnicima na jednog drugog Marija s kojim deli sličnost nestranačkog tehnokrate – Marija Montija, koji je nešto više od godinu dana (2011–2013) vodio sličnu vladu na vrhuncu svetske dužničke krize. Ključna razlika dva Marija je u tome što je Monti morao drastično da štedi, oštro smanjuje budžet i sprovodi tešku reformu penzija, a Dragi može slobodno da troši ali mora da sprovede strukturne reforme (koje Italija izbegava najmanje 30 godina zbog protivljenja moćnih interesnih grupa u privredi i politici) za šta na raspolaganju ima 200 milijardi evra.
Sada se već bez dileme za 2021. godinu može reći da je bila u znaku „Dragi efekta“. Posle samo dva meseca od ustoličenja, vlada je počela da sprovodi Dugoročni program ekonomskih reformi i strateških ulaganja (PNRR) čija se operativna matrica smatra „manifestom liberalizma“, a premijer Dragi se ubrzo pokazao kao dosledni pristalica tačerovskog TINA principa (There Is No Alternative) po kome tržište nema alternativu. Protivnici liberalizma koji tvrde da je taj model iscrpao svoje mogućnosti i da više nigde uspešno ne funkcioniše mogu da se uvere kako je Mario Dragi sprovodeći klasične liberalne reforme uspeo da za samo godinu dana pretvori Italiju od evropskog bolesnika u obećavajuću ekonomiju.
PNRR je najvažnije ekonomsko dostignuće Dragijeve vlade koje će morati da koristi svaka buduća vlada do 2026. godine. Posle šest meseci (septembar 2021) premijer je ozvaničio ekonomsko-socijalni pakt za podsticanje post-COVID ekonomije i otvaranje radnih mesta. Nimalo slučajno Mario Dragi se u svom reformskom poduhvatu poziva na legendarnog političara Uga La Malfu, čiji je rad na liberalizaciji privrede bio fundamentalan za uspehe posleratnog „ekonomskog čuda“ koje je Italiji omogućilo razvoj, koheziju i konvergenciju.
Među prvim obavezama raspakivanja reformskog paketa vlada Marija Dragija se prihvatila poreske reforme. Porezi se inače smatraju jednom od istorijskih bolesti italijanskog političkog sistema. Dragijeva reforma na tragu je odgovora koji se čeka, maltene, od ujedinjenja Italije (160 godina): kako rešiti rodne, generacijske, teritorijalne i nejednakosti u veštinama. Cilj ove reforme je više novca u budžetu a manje poreskog opterećenja što treba da se obezbedi pojednostavljenjem sistema, smanjenjem poreza na dohodak, obuzdavanjem poreske utaje i ažuriranjem oporezive vrednosti nekretnina (obično je daleko ispod stvarnih tržišnih vrednosti).
Dragi je rekao da vlada neće povećati poreze, ali mu kritičari zameraju da se opredelio za previše liberalni koncept poreske reforme kojim favorizuje kategorije stanovništva s visokim prihodima (njihova godišnja prosečna poreska ušteda biće 765 evra, a radnička ušteda je 162 evra) a na štetu najsiromašnijih kategorija.
U 2020. godini, privreda je doživela daleko najgoru posleratnu ekonomsku recesiju sa padom proizvodnje od devet odsto. Jedna od zabrinjavajućih ekonomskih posledica bila je šteta koju je pandemija nanela javnim finansijama zemlje. Budžetski deficit Italije porastao je na više od 10 odsto BDP-a. Javni dug Italije, od oko 2,9 biliona dolara, peti je po visini u svetu posle Sjedinjenih Država, Japana, Kine i Francuske
Ništa manje bolna nije ni reforma tržišta rada zbog koje je premijer ušao u tihi rat s moćnim sindikalnim centralama s namerom da ga ne izgubi. Poslodavci okupljeni oko moćnog udruženja Konfindustrija (150.000 kompanija sa 5,5 miliona zaposlenih) imali su ozbiljne primedbe na stari Zakon o radu za koji smatraju da je loše strukturiran, da ne kažnjava nesposobne na razvijenom Severu i da je destimulativan za pronalaženje posla na nerazvijenom Jugu. „Aktivne politike zapošljavanja ne funkcionišu, državni centri za zapošljavanje slabo rade, a od države se traži da ponovo odvoji četiri milijarde evra za rad ovih centara. Da li mi to poskupljujemo bankrot?“, zapitao se Karlo Bonomi, predsednik Konfindustrije.
Sindikalni lideri i levo orijentisani političari optužuju premijera da je ukinuo blokadu otpuštanja radnika u industriji i građevinarstvu, da je odbijanjem da produži važenje i na ovu godinu i ukidanjem Uredbe „Dostojanstvo“ proširio nesigurnost radnika i povećao na više od tri miliona broj zaposlenih na određeno vreme. Posle decembarskog generalnog štrajka i bez konsultacija s moćnim sindikatima vlada je u okviru programa olakšanja poslovanja donela „Uredbu o preseljenju“ koja kompanijama olakšava procedure zatvaranja biznisa i otpuštanja zaposlenih uz minimalnu naknadu. Odgovarajući na kritike, Dragi se pozivao na tezu da su radnici roba na slobodnom tržištu rada koje bez ičijeg pritiska određuje cenu ljudskog kapitala.
U okviru reformskog paketa vlada je počela ambicioznu rekonstrukciju uslova poslovanja kroz široku deregulaciju i pojednostavljivanje kontrole poslovanja. Kao argument za popravljanje poslovnog ambijenta korišćen je podatak udruženja Konfindustrija da je od 2014. do 2019. godine (poslednja godina pred pandemiju) Italiju napustilo 3,3 odsto (od ukupnog broja) kompanija a da je u istom periodu došlo samo 0,3 odsto. „Činjenica je da nismo privlačna zemlja“, konstatuje Bonomi. Premijer Dragi ciljao je dva ključna segmenta uslova poslovanja – reformu pravosuđa da bi poboljšao privlačnost Italije za strane investitore i modernizaciju javne uprave da bi ubrzao njenu efikasnost. Zanimljiv je podatak da je reforma pravosuđa (krivični zakon i ubrzanje građanskih parnica) naišla na žestoko osporavanje. Namera vlade da na najmanju meru svede suđenja koja traju godinama u delu javnosti dočekana je kao napad na Ustav i nezavisnost pravosudnog sistema.
Dragi je bio svestan da će mnoge mere za prevazilaženje ekonomske krize biti neefikasne ako ne reformiše nekonkurentna tržišta. Slabo funkcionisanje tržišta, posebno u sektoru usluga, smatrao je ključnim krivcem stagnacije produktivnosti koja je značajno uticala na spor rast privrede poslednjih decenija. Zato je vlada, usvajajući plan investiranja, konstatovala da „samo jačanje konkurencija može da pruži vredan doprinos oporavku nacionalne ekonomije“. S daleko najviše otpora u nameri da poprave poslovni ambijent (što je bilo i očekivano) Dragi i njegova vlada suočili su se oko Zakona o konkurentnosti i uopšte antimonopolskog zakonodavstva.
S jedne strane, Dragijev liberalni pristup dirnuo je u osinje gnezdo istorijskih koncesija i renti interesnih grupa u javnim nabavkama i sudario se s decenijama starom praksom prenošenja biznisa s generacije na generaciju u okviru porodičnog monopola (usluga na plažama, ulične prodavnice). S druge strane, Dragi je ozbiljno ugrozio državni intervencionizam (i političko mešanje) u ekonomski sistem, naročito prisutan posle ekonomske krize iz 2009. godine. Koliki je značaj Zakona o konkurenciji govori i podatak da su samo dve italijanske vlade radile na njegovom poboljšavanju (premijera Matea Rencija iz 2015. i Marija Dragija iz 2021) a svi ostali pokušaji sasečeni su u korenu zbog rovovskog otpora klijentelističkih grupa da ne izgube rente i strahova političara da ne dirnu u to stečeno pravo. Odugovlačenje s reformom ovog zakona bilo je pokazatelj koliko je italijanska politika imuna na virus konkurencije.
Inovirani Zakon o konkurenciji postao je odlučujuća karta u poker partiji koja odlučuje sudbinu Dragijeve vlade i Italije. Suština ove reforme je uvođenje jednakih uslova i što veće konkurencije u sistem koncesija (javni tenderi otvoreni za sve učesnike) u energetici, zdravstvu, telekomunikacijama i javnom prevozu (dobrodošlica Uberu, što je već izazvalo mobilizaciju taksista i pretnju štrajkovima), ukidanje regulatornih i administrativnih prepreka za otvaranje tržišta, puna liberalizacija maloprodajnog tržišta električne energije i telekomunikacija, uklanjanje barijera za zaštitu zdravlja (olakšava pristup akreditaciji privatnih zdravstvenih ustanova), obezbeđivanje efikasnosti i kvaliteta lokalnih javnih usluga (preduzeća, restorani i poslovni uredi imaće slobodu da posle dve a ne više pet godina menjaju ugovore sa kompanijama koje sakupljaju njihov otpad), što manje ograničenja za otvaranje novih kompanija, što lakši pristup malih preduzeća tržištu i zaštita potrošača.
„Sada se otkriva niska profitabilnost mnogih koncesija i previše ustupaka koje je činila država dajući koncesije. Pokrećemo operaciju transparentnosti i mapiramo vladine koncesije. Građani će moći da provere koliko svaki koncesionar plaća za obavljanje svog posla“, rekao je Mario Dragi, objašnjavajući oskudnu isplativost većine dosadašnjih koncesija za državu. A da bi sprečio korupciju i monopolsko ponašanje, Zakon je propisao da svaki ponuđač može samo jednom godišnje da dobije od države posao na tenderu čija je vrednost veća od 100.000 evra. Naravno, vlada očekuje da veća konkurencija u koncesijama za upravljanje lukama, u telekomunikacijama, izgradnji hidroelektrana, distribuciji gasa, upravljanju otpadom, lokalnom javnom prevozu obezbedi više novca u budžetu, ali i jeftinije i kvalitetnije usluge građanima.
Dragijev liberalni pristup dirnuo je u osinje gnezdo istorijskih koncesija i renti interesnih grupa u javnim nabavkama i sudario se s decenijama starom praksom prenošenja biznisa s generacije na generaciju u okviru porodičnog monopola (usluga na plažama, ulične prodavnice). S druge strane, Dragi je ozbiljno ugrozio državni intervencionizam (i političko mešanje) u ekonomski sistem, naročito prisutan posle ekonomske krize iz 2009. godine
Kao iskusni taktičar, Dragi je posle pritiska interesnih grupa privremeno odustao od liberalizacije unosnih koncesija za usluge na plažama i slobodno izdavanje dozvola za nove spalionice otpada. Govoreći o koncesijama za usluge na plažama Dragi je rekao: „Zasada ćemo se ograničiti na izviđanje kako bismo stekli jasnu sliku ko ih poseduje, koliko dugo i koliko plaća i što onda može biti osnova za bilo kakve buduće intervencije na tenderima.“ Cilj je, kako ističu u vladi, da se te koncesije reše pravičnom ravnotežom između konkurencije i fundamentalnih prava kompanija koje trenutno posluju, a sve da bi se sačuvao komfor na plažama koji predstavlja dragocenu konkurentsku prednost zemlje na međunarodnom turističkom tržištu.
Premijer Dragi ne beži ni od privatizacije javnih preduzeća već je podstiče. Primera radi, vlada traži da opštine koje ne žele da privatizuju lokalne javne usluge moraju da obezbede i objave kvalifikovan razlog kojim opravdavaju javni monopol i izbegavanje tržišne konkurencije. Slično je i na nacionalnom nivou. Vlada je mišljenja da višak preduzeća u javnom vlasništvu dovodi do „nepravilnih mreža socijalne zaštite“, smanjujući efikasnost alokacije, stopu inovacija i produktivnost. Primera radi, vlada je mirno primila k znanju prijateljsku nameru gigantskog investicionog fonda „Kolberg, Kravic i Roberts“ (KKR) da preuzme Telekom Italija (TIM) za 10,8 milijardi evra. Ministarstvo finansija saopštilo je da je interesovanje za italijanske kompanije u inostranstvu pozitivna vest za zemlju i da će tržište proceniti koliko je plan KKR-a validan da bi se realizovao. Upitan da komentariše moguću privatizaciju TIM-a, šef Konfindustrije Karlo Bonomi odgovara diplomatski ali dovoljno jasno: „Previše nacionalizma može da boli.“
Ako se traži jedinstven zaključak analize učinka vlade posle godinu dana, onda je to ocena da je premijer Mario Dragi postavio temelj za italijanski ekonomski preporod i pobrao aplauze za dosadašnji rad. Posle depresivnog početka procene privrednog rasta Italije u 2021. revidirane su naviše, na ohrabrujućih šest odsto. Italija je prošle godine imala najsnažniji ekonomski rast u Evropskoj uniji (6,4 odsto) a njena ekonomija je treća po veličini u EU. Činjenica je da Italija zaostaje za oporavkom Velike Britanije ili Sjedinjenih Država, ali S&P Global Ratings revidirala je svoje izglede za italijanski dug sa „stabilnog“ na „pozitivni“, a The Economist nazvao je Italiju „zemljom godine“. Sve su to dobre vesti za Italiju ali i za EU, kojoj je Italija potrebna da bi uspela da opravda kockanje s programom Next Generation. „Imamo istorijsku priliku, ne samo da na najbolji način iskoristimo resurse PNRR-a, već da sprovedemo one reforme na koje je zemlja čekala 25-30 godina da bi se rešila uskih grla“, kaže Karlo Bonomi. Među zapadnim posmatračima preovladava mišljenje da bi Italija s Francuskom (ako na izborima pobedi Emanuel Makron) i Nemačkom mogla biti reformistički trijumvirat s potencijalom da predvodi ekonomski i politički oporavak od pandemije COVID-19 i obezbedi budućnost Evrope.
Naravno, premijera Dragija i Italiju čeka još mnogo ispita. Prvi veliki je već u martu kad Evropska centralna banka (ECB) posle godinu i po dana prestaje da masovno otkupljuje državne obveznice nacionalnih trezora članica EU. To znači da će porasti troškovi servisiranja duga što bi moglo da izazove ozbiljnu krizu italijanskih javnih finansija. Inače, italijanski trezor već je iskoristio velikodušnost ECB-a da produži prosečno dospeće svog duga, štiteći se tako od iznenadnog porasta prinosa. Druga zabrinjavajuća činjenica je očekivani rast kamatne stope ECB-a u pokušaju da uspori inflaciju. To znači da će servisiranje italijanskog duga vrtoglavo da raste (kamata od pet odsto znači da Italiji treba osam odsto BDP-a za servisiranje duga). Ali, sve te računice biće izlišne ako italijanska ekonomija bude imala visoke stope rasta. Da bi održala svoj dug stabilnim, tempo nominalnog ekonomskog rasta Italije mora da bude veći od kamate koju plaća na zaduživanje. Premijer Dragi veruje da je to moguće.
Nesumnjivo da finansijska održivost Italije zavisi od EU. A ako se gleda iz ugla evrozone, Italija je prevelika da bi propala. Evropski savet za spoljne poslove ocenjuje da vlada Marija Dragija ima politički kredibilitet i konstruktivnu stabilnost koji su Italiji potrebni za ubrzanje evropskih integracija ali i za jačanje EU kao suverenog međunarodnog aktera.
Tagovi
