„Dragi Vuko…“: Potresno svedočenje Matije Bećkovića o sudbini njegovog oca u novom Nedeljniku

Nedeljnik je dobio ekskluzivno pravo da objavi delove nove knjige jednog od najvećih srpskih pesnika akdemika Matije Bećkovića „Majka Zorka“.

***

Udbine dosetke nisu prestajale do 1968. godine. Tada je Ljuba koji je radio u građevinskom preduzeću „Crna Gora“ u Baru, posetio izvesni Kovačević, koji je „doputovao iz Australije“, da mu kaže da mu je otac živ i zdrav. Sada se zove Vuko Drašković. Doneo je i njegovu adresu i adresu očevog najboljeg prijatelja Sveta Marića.

„Ja toliko. A vi ako hoćete pišite mu, ako nećete vaša stvar. Ja sam izvršio svoju dužnost.“

Ljubo je odmah telefonirao da obraduje majku u Kolašinu, a majka mene u Beogradu. Dogovorili smo se da mu odmah pišemo. „Vukovu i Marićevu australijsku adresu“ odneo sam i u Australijsku ambasadu u Beogradu i zamolio da ih provere.

Uskoro je stigao odgovor Ambasade da takvo lice ne postoji. Vratilo se neotvoreno i naše pismo u „avionskoj koverti“ sa nalepnicom „NEPOZNAT“.

Dragi Vuko,

25. IV. 1968. 

Nadajući se više no ikad od 1945. da si među živima prvi put napisah ove dvije početne riječi. Poslije 1938. godine postoje pisma koja sam ti pisala sa naslovom Dragi Vuko. Nadam se, ako si ti, poznaćeš rukopis mada sam riješila i neke detaljiće da ti napomenem da sam zaista ja tvoja Zonja Zora.

Kao i ti, ako si da si moj Piro, nade nikada nisu umrle da si živ. U tvojoj kući ti si uvijek bio živ. Tvoje neviđeno, a koje je bilo stvoreno pri našem rastanku, bolje reći bilo je od tri mjeseca u meni. Kad je vojska prolazila, trčala je na ulicu da čeka da i njen otac, znajući da je bio oficir, svrati kući. Mi te nismo čekali ali smo se nadali da si nam živ, i kad nam je neki strah obuzimo dušu, mi smo se borili i pobjeđivali crne slutnje, i vjerovali da te negdje imamo.

Sklopljenih ruku molili smo se da nam budeš živ. Nadajući se, da tebi pišem, Dragi Piro, najviše što mislim da će te obradovati, da ti reknem, da imaš troje poštene đece. Tvog, bolje reći našeg, Matiju kome, ti se sigurno sjećaš, dade ime moj nesrećni Milan, pa tvoj Ljubo i tvoja Ljubica, koji te žele svom snagom kao, ili možda više nego da su pored tebe rasli. Moj Vule, želje su se budile da ti pišem pa ako su misli nalijetale da ti ni groba nema, al da ti pišem ne bismo li ti rekli da smo živi mi tvoji, tvoja đeca, tvoja majka Jeja, tvoja braća Milika, Mikonja i Keka i njine porodice, sem Mikonjine ćerke. Takođe i tvoja sestra Darinka s njenima. Nažalost, za Milku, tvoju sestru, ne mogu ti reći da je zdravo no je i ona đe su i naši mnogi mili, u crnoj zemlji. Đeca su joj zdravo. Takođe tvoja svaja, kao i Soja i Krsto živi su i dobro su. Sve što si ostavio živo je sem Slobodanke. Đeca tvoja su ljudi. Matija ti je u Beogradu, Ljubo u Baru, a Ljuška u Nikšiću. Studira Pedagošku. Ove godine će završiti. Imaš i dvije unuke Olju i Ljudmilu.

Pošto ti je Matija književnik to su imena koja su otud izabrana. Dragi moj Vule, ostavio si troje, a sad imaš sedmoro tvojih unuka. Lani kad sam bila kod Matije, brale su cvijeće dedi Vuku, a ja sam ga sačuvala, pa će Bog pomoći da ću ti ga i dati. Pišem i trnem od sreće kad odbacim svaku sumnju da si ti moj Dragi Piro. Ja ću, kroz koji dan, baš ondje gde smo se ja i ti prvi put poljubili, kad smo pred Moskvom sjedili i odatle otišli našem kumu Jovanu Vukoviću, odakle si me ispratio na stanicu. I pjevao cijelim putem Sojčice devojčice. Mislim, pored svih naših muka, te trenutke nismo zaboravili, jer ih veže naša velika ljubav. Preklinjemo te, ja i tvoje troje đece da ni u šta ne sumnjaš, da nam se ne bojiš. Mi živimo normalnim i slobodnim životom.

Ja sam kod Matije zimi, inače stan imamo u Kolašinu, gdje se ljeti iskupljamo. Živimo u kući Perute Mijatovića od 1953, s mojim radom i pomoći Jelinom. Đeca su završila školu. Ljubo srednju tehničku a za Matiju i Ljušku sam ti rekla. Znaš kad si otišo iz pećine u Nikšić, pa kad sam ja s Matijom i Ljubom došla, pitala sam te što mi u album ne napisa gdje si. Ti mi na to reče – ja bih se sakrio u jamu da niko ne zna gde sam da bih vam olakšao. Tog više/ nema. Kunem ti se u našu đecu, i u moju najsvetiju kletvu u Milanov grob. Piši slobodno. Najprije bi te posjetio Matija, a onda bismo se dogovorili gdje bismo se sastali. Pišem tebi i nadam se da je konačno i nama Uskrs 21. IV. donio tvoje Vaskrsenje, da si nam živ. Jer nas je Ljubo nazvao 21. IV. i rekao da si živ i poslao tvoju adresu u koju mi ne sumnjamo, jer si ti već u Slavoniji nosio prezime tvog oca. Milan Končar, naš djever, živ je i u Zagrebu je, tvoja ujna Milja i njeni takođe su živi i ovdje su.

Sve je dobro i živi najnormalnijim životom. Pisala bih stranicama, ali dok ne dobijem od tebe koje slovo koje će unijeti u tvoj dom najveću radost i spokojstvo, svom snagom te vole i ljube tvoji Zorka, Matija, Ljubo, Ljubica, Vera, Ljudmila i Olja.

Dragi oče,

Ne mogu verovati da ćeš ti ovu sliku držati u rukama. Na slici je tvoj sin Matija, sa ženom Verom i ćerkama bliznakinjama Ljudmilom i Oljom. Pisao sam Svetu Mariću, pošto nam je tvoju i njegovu adresu poslao Ljubo, a njemu je dao izvesni Kovačević, koji je, ovih dana, došao u Bar. Nismo mogli čekati Marićev odgovor, za koga ovaj Kovačević kaže da je tvoj najbolji prijatelj, nego ti odmah pišemo, pa, ako si ti to, nećemo imati milijega glasa, a ako je neko drugi, nek mu je ova slika srećna. Voli te tvoj Matija