U utorak, 17. septembra u 19 časova, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine biće otvorena izložba “Slike/neslike – Iz budućnosti” umetnika Dragomira Ugrena, koja predstavlja rezultat njegovog dugogodišnjeg umetničkog istraživanja i donosi nam niz novih radova, posebno koncipiranih za prostor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine.
Izložba obuhvata instalacije koje su postavljene pažljivim planiranjem postavke, u kojoj slika poziva posetioce da se oslone na sopstveno čulno iskustvo. “Ugren ne nudi gotova tumačenja, već stvara uslove za individualno otkrivanje vizuelnih odnosa i njihovog uticaja na telo posmatrača” navodi se u najavi izložbe, koja će biti otvorena do 20. oktobra.
Ovim povodom razgovarali smo sa umetnikom Dragomirom Ugrenom o predstojećoj izložbi i načinu na koji stvara i promišlja svoja dela.
Prošle godine u Goethe-institutu bila je postavljena izložba „Slike iz budućnosti“. Predstojeća izložba u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine nosi naziv „Slike/Neslike – iz budućnosti“. U kakvom odnosu stoje ove dve izložbe, odnosno radovi koje ste izlagali i koje ćete izložiti, uzevši u obzir srodan tematski okvir?
Te dve izložbe su povezane utoliko što izložbu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu nisam koncipirao kao retrospektivu, već kao logičan problemski nastavak mog rada u poslednjih desetak godina. Razlika je u tome što sam izložbi u Muzeju dodao izbor manjeg broja radova iz prethodnog perioda, počev od 80-ih i 90-ih godina, za koje držim da su valjani i koji mogu da ukažu na koncepcijski i problemski kontinuitet u mom radu.
U najavi stoji da su radovi posebno koncipirani za za prostor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Kao odličan poznavalac ovog prostora, i nekadašnji kustos i direktor, na koji način ste promišljali odnos vaših radova i samog Muzeja?
Nisam nikada u tim relacijama – umetnik individualac i institucija – razmišljao o vlastitom radu.
To su neke sasvim odvojene aktivnosti, i ne znam kako bi se uopšte mogle dovesti u neku vezu, no sa druge strane posao u Muzeju u različitim svojstvima, kao dugogodišnji direktor ili kustos, pružao mi je priliku da se vrlo blisko družim i izbliza upoznam sa radom velikog broja umetnika različitih opredeljenja i praksi, i njihova iskustva su mi bila dragocena i imala su, na različite načine, ozbiljnog uticaja na moj rad.
Čak i onda kada su ti umetnici radili nešto sasvim nasuprot mojim uverenjima, razumevanju umetnosti, i mom radu.
U koncipiranju svake izložbe uzimam u obzir i prostor u kome izlažem, i prema tome planiram svaki pojedinačni rad. Tako je to bilo i povodom ove izložbe u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, tim pre što je to prostor izrazito neprimeren i nezahvalan za izlaganje radova kao što su moji, a i savremene umetnosti slikarstva uopšte.
Isticali ste da vaš rad „nije programskog tipa“, a jednom ste rekli i „moja slika predstavlja tačno ono što se vidi – ništa više. Tačka je tačka, linija je linija, boja je slikarstvo”. Pa opet, one nakon stvaranja imaju “značenje” kako za kustose, tako i za posmatrača u galeriji. Može li se u potpunosti izbeći razmišljanje o značenju/smislu prilikom stvaranja?
Može se, naravno, zaobići pitanje o značenju/smislu stvaranja i značenju/smislu samog umetničkog dela.
U moderrnoj i savremenoj umetnosti primera za to je napretek. Ne može se, na primer, odgonetnuti smisao i značenje Mondrijanovih slika, i ne samo njegovih, one su to što jesu i nije im ni namera da budu i da kazuju bilo šta drugo od onoga što jesu.
Na istovetan način moje slike nisu narativne (ne govore o) već stvaraju afekt. Da se poslužim rečima pisca teksta u katalogu moje izložbe, Miška Šuvakovića – moje instalacije slika i neslika za mene jesu preuzeti impulsi budućeg vremena. kao kada gledam Mondrijana, Rajmana, Rihtera, ili čak Kjubrikovu filmsku Odiseju, ili apstraktne kompjuterske igre.
Ne vodim nimalo računa o tome kako će bilo ko drugi razmišljati o značenju/smislu stvaranja i značenju/smislu samog umetničkog dela. Ako je nekome baš do toga da postavlja i odgoneta takva pitanja, neka ih svako od njih za sebe ponaosob i pronađe.
Ako je vaš proces rada u dobroj meri intuitivan, koji je to trenutak u kome znate da je rad ili grupa radova završen/a? Šta je to što vas u završnom činu rada čini zadovoljnim, kada osetite da je rad celovit?
Ja se, u većini situacija tokom rada, oslanjam ponajviše na intuiciju i imaginaciju i u njih, u konačnici, tokom rada imam apsolutno poverenje, uprkos tome što sebe smatram vrlo upućenim u istorijske i savremene umetničke prakse, teorije umetnosti i kritike.
Kada je neki rad okončan ili ga treba privesti kraju, to su najčešće situacije kada se umorim od posla.
Moj rad se još od studentskih dana sastoji u neprekidnom nezadovoljstvu time što uradim i neumornom preslikavanju, zapravo premazivanju, poništavanju, onoga što sam prethodno uradio.
I to sam u nekom trenutku preveo u način rada.
Česte su situacije kada se neki od mojih slika/radova okončaju sa 10 do čak 20 preslikavanja različitim bojama.
Kada se izmorim, tada je gotovo.
Treba, uzgred, znati da je raditi apstraktne slike, pored ostalog, i ozbiljan fizički posao, što je dosta važan detalj za tu vrstu slikarstva.
Dragomir Ugren, Foto Marko Ercegovic MSUV
Kada govorimo o odnosu vizuelnog i značenja, odnosno slobodi koja se ostavlja posmatraču da delo “tumači” ili “doživljava” na individualan način, kakav je vaš odnos prema naslovima dela? Nekad su ti nazivi svedeni i nesugestivni, a drugde bi mogli da “navode” posmatrača (“Miholjsko leto”, “Jedan sasvim običan dan”, “Sećanje na Blinki Palerma”…).
U dužem vremenskom periodu moji radovi nisu imali nazive. Svi su, u većini, bili Bez naziva, nešto se poslednjih godina dogodilo da im učestalije no ranije dajem neke nazive iz meni još uvek nedovoljno jasnih poriva.
Jedan od razloga mogao bi se naći u tome što se kroz ceo moj rad konstantno provlači problem i pitanje šta da slikam i kako da slikam. I u nekom trenutku, kao najumesnije mi se ukazalo da te odgovore tražim u samoj umetnosti, ne samo slikarstva već i različitim kritičkim ili teorijskim tumačenjima i interpretacijama umetnosti, a pre svega slikarstva.
U tome su mi pomogli i radovi nekih drugih umetnika, kao što ovim povodom mogu da pomenem portugalskog umetnika Pedra Kabrita Rejsa koji je priredio izložbu pod nazivom Giorgio Morandi Cabrita Reis. Što je za mene bilo zapanjujuće da se umetnik poput Kabrita Rejsa pozove na rad i interpretira slike mrtvih priroda Morandija.
I što je jako važan detalj, to nema nikakve veze sa postmodernističkim praksama citiranja modernističkih i avangardnih umetnika 20 veka.
To je neka sasvim drugačija priča.
I onda sam, ne samo tim povodom već iz nekih mojih razloga, ali mi je taj primer bio važna podrška u razmišljanju, uradio nekoliko radova kao moje interpretacije radova umetnika koji su u nekom trenutku mog života, na različite načine, ostavili na mene snažan utisak – Koro, Palermo, Zurbaran, Noland i niz drugih. Taj proces još traje, i u tom pogledu imam niz ideja u nastavku.
Kada govorimo o vašem stvaralaštvu u širem smislu, možemo se i još jednom vratiti na vaš angažman u MSUV, odnosno ulogu urednika Projeka(r)t časopisa za vizuelne umetnosti. Kako vidite iz današnje perspektive vaš doprinos umetničkoj sceni Vojvodine / Srbije iz te vizure? Koje su to bile vrednosti ili konkretne aktivnosti za koje ste smatrali da mogu da donesu pozitivnu promenu i da li ste (ne)zadovoljni stanjem na toj sceni (savremene umetnosti) danas?
Činjenica je da sam bio inicijator, osnivač i prvi direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, a potom i kustos istog Muzeja, i sav moj rad u svim tim svojstvima bio je usredsređen na sledeće: da se u Novom Sadu institucionalno ustanovi Muzej savremene umetnosti i da se takvoj instituciji obezbede optimalni profesionalni uslovi rada; i da se realizuju temeljna istorijska, kritička i teorijska istraživanja modernizma, avangardi i savremene umetnosti u Vojvodini.
Nisam sasvim uspeo u prvom (a ni direktori posle mene), ali sam iznimno zadovoljan ostvarenim istraživanjima, izložbama i publikacijama o istorijskim avangardama i modernizmima u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji. Neću ovim povodom sve da ih navodim, koga to bude zanimalo može naći u literaturi Muzeja.
To se ne da osporavati ni na koji način (iako se to činilo), ali uprkos tome i istine radi, ne vidim i ne osećam da je moj doprinos umetnosti ove sredine bio naročito uspešan.
Intelektualno i profesionalno svakako da jeste, ali kulturalno, društveno i politički je to potpuna katastrofa.
O svemu nakon tog perioda ne nalazim ništa valjano sa institucionalnog i profesionalnog stanovišta. Pre svega sa stanovišta za koji sam se zalagao profesionalno i institucionalno kao dugogodišnji direktor i kustos Muzeja, ali i kao umetnik.
Intervju radio Nikola Marković
