Dragoneta ili Orbaneta: Italija bira, Melonijeva odlučuje

Nad Italijom se ne nadvija bauk fašizma, ali to ne znači da fašista južno od Alpa nema: ima ih malo, ali ne toliko malo da bi mogli da budu ignorisani. Antifašista ima mnogo više, ali nedovoljno da bi bili apsolutna većina. U poslednjih par decenija je znatno porastao broj anti-antifašista, toliko da su postali tiha većina, i zato su na izborima u zadnje četiri godine pobeđivali Pokret pet zvezda, Liga Matea Salvinija i po svemu sudeći krajem septembra Braća Italije.

Italijanski anti-antifašisti ne čuvaju u podrumima biste Benita Musolinija i uramljene prve strane dnevnika „Il Popolo d’Italia“, niti pevaju „Giovinezza“, ali po pravilu imaju simpatije za Donalda Trampa, Viktora Orbana, Marin Le Pen, i EU vide kao neku vrstu „ludačke košulje“ nametnute suverenim narodima. Dakle, Italiji ne preti fašizam, već „trampizam“, „orbanizam“ ili još preciznije – sa Melonijevom u palati Kiđi Italija bi mogla da postane mediteranska Poljska.

Svi govori Melonijeve su krcati prilagođenim frazama i porukama za italijanske prilike koje je Stiv Benon sa saradnicima pisao za Donalda Trampa tokom izborne kampanje za predsedničke izbore u Americi 2016. godine. Nije slučajno ni da je Melonijeva „pozajmila“ izborni slogan „Pronti“ od Merion Marešal Le Pen (sestričine Marin Le Pen) čija je verzija na francuskom glasila „Nous sommes prets“.

Drugim rečima, Italija će sa Đorđom Meloni biti više atlantska a manje evropska, konzervativna i bazirana na nacionalizmu devetnaestog veka, oličenom u sloganu: Bog, porodica i otadžbina. Nije reč o fašističkoj maksimi kako neki misle, već o iskrivljenoj krilatici jednog od očeva nacije Đuzepea Macinija budući da joj nedostaje četvrti vrlo važan element na kome je italijanski patriota insistirao i koji menja smisao prethodnima a to je „čovečnost“.

Ne nadvijaju se nad Italijom ni ruski oblaci pošto su putinofilske stranke Liga i Pokret pet zvezda daleko od snage koju su imale pre četiri godine kada su formirale vladu. Stranke Matea Salvinija i Đuzepea Kontea će teško zajedno prebaciti četvrtinu osvojenih glasova, nedovoljno da bi mogle da utiču na strateške odluke poput sankcija prema Rusiji i naoružavanja Ukrajine. San Moskve o Italiji kao mekom trbuhu EU je ugasila Đorđa Meloni sa atlantskim zaokretom u poslednjih godinu dana.

Melonijeva će se kada se probudi u ponedeljak 26. septembra naći pred velikim i najtežim izborom u svojoj karijeri: da li da opravda očekivanja većine koja je glasala za nju i krene podruku sa kleropopulističkom Poljskom Jaroslava Kačinjskog, španskim populistima Santjaga Abaskala i suverenističkom Mađarskom Viktora Orbana, odnosno da postane „Orbaneta“, ili će se opredeliti za Kristin Lagard, predsednicu Evropske centralne banke koja je kupila na stotine milijardi duga Italije, Ursulu fon der Lajen, predsednicu Evropske komisije koja drži ključeve za 200 milijardi pomoći Italije, francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca, i Marija Dragija, to jest da li će postati „Dragoneta“. Na italijanskom „drago“ znači zmaj i aluzija na planetarno popularnu seriju „Kuća zmaja“ je neizbežna.
Pobeda Melonijeve i koalicije desnog centra (Braća Italije, Liga i Forca Italije) toliko je izvesna da se postavlja samo pitanje da li će Braća Italije biti u istoj poziciji kao Forca Italija za vreme zlatnog doba Silvija Berluskonija kada je osvajala više od dve trećine glasova partija desnog centra. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, Melonijeva je sve bliža granici od 30 odsto glasova dok Salvinijeva liga klizi sve niže i pala je na 12-13 odsto podrške, dok se Berluskonijeva Forca Italija daje na oko osam odsto glasova.

Za Melonijevu je od fundamentalnog značaja da Braća Italije dobiju više glasova i poslanika od Lige i Forca Italije zajedno kako ne bi mogla da bude dovedena u pitanje njena liderska uloga i premijerska funkcija. Liderka italijanskih suverenista je svesna da će Salvini i Berluskoni učiniti sve da joj ne dozvole da stigne do palate Kiđi i ospore njenu lidersku ulogu, uključujući i formiranje zajedničkog kluba Lige i Forca Italije u parlamentu ako budu imali ukupno više poslanika od Melonijeve.

Borba na desnici za preimućstvo postaje sve bespoštednija, što se može videti i po sve oštrijim nastupima Salvinija svesnog da je na ovim izborima ulog i njegova liderska pozicija u Ligi. Svaki rezultat ispod 15 odsto osvojenih glasova, kao i gubitak primata Lige na severu Italije, otvorio bi vrata za smenu Salvinija. Svestan te činjenice, lider Lige je zaigrao na poslednju kartu: rašireni proruski sentiment u Venetu, Lombardiji i Friuli Venecija Đuliji pojačan poslovnim vezama lokalnih privrednika sa Ruskom Federacijom koji plaćaju visoku cenu sankcija.
Salvini na taj način želi da jednim udarcem ostvari dva cilja: prvi je da osvoji više glasova od Melonijeve u pokrajinama između Alpa i reke Po kad već ne može u celoj zemlji, a drugi je da diskredituje Melonijevu i stavi pod sumnju njenu atlantsku transformaciju. Naime, nije teško proveriti da je Melonijeva sve do ruske agresije na Ukrajinu imala veoma blagonaklon stav prema Ruskoj Federaciji i Putinu, gotovo kao Salvini.

Silvio Berluskoni se ne menja. I posle trideset godina na političkoj sceni „prodaje“ iste priče, opaske i viceve, samo u novoj formi. Višestrukom premijeru se posebno svideo „TikTok“ kao sredstvo komunikacije, ali dalje od uobičajenih obećanja (povećanje penzija, smanjenje poreza, izgradnja mosta između Kalabrije i Sicilije, pošumljavanje i zaštita životinja) i šala iz naftalina sa seksističkom notom iz šezdesetih godina prošlog veka nije odmakao.

Cilj lidera Forca Italije je da obezbedi sebi mesto za stolom na kojem se odlučuje da bi mogao sebi da obezbedi zaštitu od serije sudskih procesa koji su i dalje u toku i privilegovano mesto za kompanije njegove poslovne imperije, posebno Medijaseta. Upravo zbog toga Berluskoni bi mogao da bude varijabila po završetku izbora, odnosno tzv. kingmaker, ako se sve kockice poslažu kako treba.

Istu ambiciju da budu odlučujući tas na vagi u postizbornoj kombinatorici imaju i Karlo Kalenda i Mateo Renci, lideri tzv. Trećeg pola koji čine njihove dve partije „Azione“ i „Italia Viva“. Prema njihovim računicama, ako bi uspeli da osvoje između 10 i 12 odsto glasova, što nije nemoguće, novi raspored snaga u parlamentu bi bio takav da bi praktično imali pat-poziciju. U toj konstelaciji, Kalenda i Renci su uvereni da bi se ponovo stvorio ambijent da se posao premijera poveri Mariju Dragiju, barem dok se ne izađe iz krajnje turbulentne situacije u kojoj su se našle Italija i EU. Razlika bi bila u tome što bi umesto rusofilskih partija Pokreta pet zvezda i Lige u vladu nacionalnog jedinstva ušla Braća Italije.

Lider Demokratske partije (PD) Enriko Leta se našao u bezizlaznoj poziciji, ne može da pobedi stranku Melonijeve, Braću Italije, a nema s kim da napravi postizbornu, uslovno rečeno, koaliciju levog centra. Sa povratkom Pokreta pet zvezda na populističku retoriku, antievropsku politiku i oštru kritiku prema premijeru Dragiju, bivši premijer Đuzepe Konte je porušio sve mostove za eventualnu postizbornu koaliciju sa Demokratskom partijom i Trećim polom. Petozvezdaši i Konte su ostali vrlo razočarani izostankom podrške Žan Lika Melanšona. Lider francuskih levičarskih populista je stao uz bivšeg gradonačelnika Napulja Luiđija de Mađistrisa.

Pojedina poslednja istraživanja javnog mnjenja daju PD ispod psihološke granice od 20 odsto podrške u biračkom telu. U slučaju da se takva predviđanja obistine, Leta bi bio primoran da podnese ostavku. Uviđajući bezizlaznu poziciju Leta je u poslednjih par dana pomerio PD od centra ka levici. Bez šanse da pobedi na izborima, bez velikog koalicionog kapaciteta da formira većinu u parlamentu, za Demokratsku partiju i Letu je primarni cilj postao osvojiti više od 20 odsto glasova i afirmisati se kao druga, pojedinačno, najjača politička snaga.

Leta je napravio dobar izbor da ne optužuje Melonijevu za neofašizam koristeći koincidenciju da se krajem oktobra navršava sto godina od marša na Rim i Musolinijevog osvajanja vlasti, međutim ponovio je grešku svojih prethodnika iz kampanja kada je glavni takmac na desnici bio Berluskoni. Predizborna taktika širenja straha i stavljanje birača pred odluku PD ili Braća Italije, to jest Leta ili Melonijeva, nije funkcionisala, kao i poruka da je svaki glas dat drugim partijama u suštini doprinos za dolazak Braće Italije na vlast.

Melonijeva je za razliku od Salvinija shvatila da u Italiji, zbog njenog ogromnog javnog duga i uticaja koje imaju SAD, nije dovoljno imati samo unutrašnji legitimitet (podrška birača izražena kroz pobedu na izborima) već je neophodno imati i spoljnopolitički legitimitet preveden kroz podršku ključnih saveznika i institucija. U EU možete da bude evroskeptik bez većih posledica, samo ako ste „atlantista“ odnosno do srži pro-NATO, čitaj – proamerički.

Poljska je najbolji primer zbog čega se i sumnja da bi Melonijeva mogla da krene stopama Kačinjskog. Protivnici Melonijeve se sećaju ne samo proruskih i pro-Putin izjava Melonijeve već i predloga zakona u skupštinskoj proceduri na tragu poljskih rešenja s kojim se suspenduje ili limitira preimućstvo evropskog zakonodavstva i pravila nad nacionalnim.

Invazija Rusije na Ukrajinu je došla kao kec na deset za Melonijevu jer je dobila mogućnost da demonstrira svoju odlučnu opredeljenost na strani Amerike i NATO-a i da preko odnosa prema Kijevu „kupi“ kredibilnost u očima Vašingtona i dobrog dela članica EU.

Istovremeno, od podnošenja ostavke premijera Marija Dragija, Đorđa Meloni je uspostavila, kao lider opozicije, institucionalne kontakte sa Dragijem koje je njen propagandni tim plasirao u javnost kao potvrdu da je Melonijeva spremna da postane prva žena premijer. Takođe, Melonijeva je poslala vrlo snažnu poruku Evropskoj centralnoj banci (ECB) s najavom da će ministar finansija i ekonomije u njenoj vladi biti Fabio Paneta, član Izvršnog odbora ECB. I plasiranje priče da su za mesto šefa diplomatije kandidati Stefano Pontekorvo i Đulio Terci, veoma bliski Vašingtonu, a Antonio Tajani za funkciju ministra odbrane, više je nego indikativno.

Sve u svemu, Melonijeva se davanjem neke vrste garancija da u njenoj vladi neće biti mesta za Salvinija i njemu bliske ljude na ključnim pozicijama i u ministarstvu sile prilično akreditovala za posao premijerke u zapadnim centrima moći.

Marija Dragija, u žargonu rečeno, ne vuče za rukav samo Melonijeva, već i Leta kao i dvojac Kalenda–Renci. Budući da aktuelni premijer nema nameru da učestvuje na bilo koji način u predizbornoj kampanji, pa čak ni da demantuje najmaštovitije konstrukcije, teorije zavera i raznih postizbornih kombinatorika se množe.

Jedno je sigurno: Dragi nema nameru da dovede u pitanje svoju institucionalnu ulogu na kojoj je insistirao od samog početka jer nije imao ambicije da uđe u političku arenu. Bivšem predsedniku ECB ne pada na pamet ni da igra ulogu „sive eminencije“ budućeg premijera ili premijerke. Njegov cilj je da dovrši posao vezan za rešavanje energetske krize i povlačenje 191,5 milijardi iz evropskog fonda za oporavak, odnosno da ostavi račune i zemlju u mnogo boljem i sređenijem stanju nego što ju je zatekao pre godinu i po dana.