Jedna stvar se Mariju Dragiju ne može prebaciti. Nije bio ništa lošiji od ostalih italijanskih premijera pre njega kada je u pitanju dužina njegovog mandata. Dragijeva 18-mesečna vladavina čak je duža od proseka 67 italijanskih vlada nakon Drugog svetskog rata. Italija je navikla na krize vlada i stalne promene.
Spolja gledano, to ne čini državu stabilnom, ali je čini politički zabavnom. Italijanski glasači uživaju u spektaklu s mešavinom fascinacije i odbacivanja. Kao i mnoge pre njegove, i ova ostavka imala je nešto od opere: dramu, zavist, ogorčenje, ljubomoru.
Bilo je svega pomalo, ali stvarnog političkog razloga nije bilo. Radilo se o neurozi levičarskog populiste Đuzepea Kontea koji je sabotirao veliku koaliciju „nacionalnog jedinstva“. Desničarski populisti sada osećaju da imaju priliku da na mogućim novim izborima po prvi put dobiju priliku da imenuju premijerku – desničarsku ekstremistkinju Đorđu Meloni.
Prema anketama, ona sa svojom „Braćom Italije“ prilično prednjači. Još uvek je upitno da li ona može da formira desničarsku koaliciju sa superegom Silvija Berluskonija (Forca Italija) i Mateom Salvinijem (Lega), odnosno da formira vladu stabilniju od brojnih prethodnih. Možda će i dve socijaldemokratske stranke u predizbornoj kampanji uspeti da formiraju levičarsku većinu?
Nestranački Mario Dragi, koji je posle sloma levičarskih populističkih vlada predvođenih antipartijskim Pokretom pet zvezdica postavljen kao tehnokrata na čelo vlade nacionalnog jedinstva, zapravo je sve uradio kako treba. Izveo je Italiju iz korona-krize i obezbedio toj visoko zaduženoj zemlji neviđeno velike grantove i kredite EU za obnovu. On je Italiji dao veću težinu u EU od njenih evroskeptičkih prethodnika. Kao bivši predsednik Evropske centralne banke, razumeo se u ekonomiju, ali nije mogao da spreči dramatičan porast inflacije.
Jaka Italija bi bila bolja
Činjenica da vidno iscrpljeni Dragi sada odlazi je loša vest za Italiju, ali i za Evropsku uniju. U nadolazećoj recesiji, u energetskoj krizi, u užasnom sukobu sa Rusijom zbog njenog podlog rata protiv Ukrajine, potrebna je snažna i praktična Italija. Evropska unija je oslabljena zbog onog što je mesecima izgubljeno u unutrašnjoj politici i njenom složenom, potpuno rascepkanom partijskom sistemu.
Ako se zaustave reforme koje je Dragi nakon decenija konačno ponovo pokrenuo, to može biti samo loše za italijansku privredu i društvo. Tržišta već reaguju padom cena akcija, pritiscima na već posrnule italijanske banke i rastućim kamatama na državne obveznice. Sledećoj vladi, posebno ako u njoj budu desničarski populisti koji imaju razumevanja za Rusiju, biće teško da vodi izuzetno zaduženu Italiju kroz predstojeća olujna vremena. A ako Italija bankrotira, zajednička valuta evro biće pod pritiskom i Evropska unija će posustati. Italija je prevelika da bi propala, previše važna da bi propala.
Mario Dragi je na početku svog mandata bio slavljen kao poslednja prilika da se posrnula Italija digne na noge. Da li je šansa prokockana? Redovni izbori bi ionako trebalo da budu održani početkom sledeće godine. Najkasnije do tada, nestranački tehnokrata Mario Dragi morao bi da se povuče. Tako je drama na političkom planu počela nekih šest meseci ranije, doduše u sred višestrukih kriza inflacije i posledica rata.
Tagovi
