Iznenađen sam što Mihael Martens, protivnik manihejskih pristupa i zagovornik ideje da postoji i druga strana Meseca, u mojoj kritici njegove biografije Ive Andrića (može se naći na ucl.academia.edu/ZoranMilutinovic) vidi samo tvrđenje da je to „loša knjiga“.
Ja njegovu knjigu, kao ni Andrića, niti satanizujem niti idealizujem, pa pišem da ona odlično sažima postojeću literaturu o Andriću, da je pretvara u čitljivu pripovest koja se lako i prijatno prati, te da svuda gde sumira svoje srpsko-hrvatske izvore Martens ispisuje dobru, čitljivu i informativnu naraciju. Ali, takođe, da i Martensova knjiga, kao i Mesec, ima dve strane.
Ako ima nameru da iz novinarstva pređe u pisanje istorijskih i književno-kritičkih knjiga, Martens bi trebalo da odmah prihvati, kao što smo svi mi prihvatili, da će se o njegovim knjigama pisati baš tako: hvaleći ono što je dobro, a kritikujući ono što nije, i da na to reaguje racionalno, a ne emotivno.
Napisao sam da Martensova knjiga sadrži samo dve značajne nove činjenice o Andrićevom životu – da je bio član Jugoslovenske radikalne zajednice, i da se zalagao za tešnje veze između Jugoslavije i Trećeg rajha – mada onih koje nisu značajne može biti i više. Za ovo prvo kažem da je malo verovatno, a za ovo drugo da je u suprotnosti sa onim što se zna o Andrićevim političkim stavovima, i pitam se gde su dokazi za to.
Ceo tekst profesora Zorana Militunovića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. juna
Digitalno izdanje dostupno je na Nstore.rs
Svi čitaoci na dar dobijaju i četvrtu knjigu iz edicije „Velike biografije“: „Aleksandar Leka Ranković: Srpski mit, jugoslovenska tragedija“, kao i novi broj Njujork tajmsa na srpskom
Tagovi
