Ceremonija otvaranja Olimpijskih igara u Parizu bila je zadivljujuća, ceo svet imao je priliku to veče da gleda spektakl, čime je ovaj grad poslao poruku da je ovaj sportski događaj, i sama Francuska, ponosna i inkluzivna za sve – čak iako je samo nekoliko nedelja ranije bila na ivici da u svoju vladu uvede desničarsku stranku. Različinost kultura, porekla i pola bila je prikazana kroz razne izredbe tokom ceremonije.
Međutim, ovaj narativ kojim su Olimijske i Paraolimpijske predstavljene, nije baš takav u realnosti.
Nekoliko dana pre ceremonije, Sounkambi Sili, francuskinji muslimanskog porekla i trkačici za štafetu, rečeno je da će biti diskvalifikovana ukoliko bude nosila svoju maramu. Ipak pronašli su kompromis, pa joj je bilo dozvoljeno da nosi kapu tokom parade na Seni. Pored toga Francuska je jedina zemlja učesnica Olimpijade na svetu koja je zabranila svojiim sportiskinjama da nose hidžab.
Francuska ministarka sporta Ameli Udea-Kastera pogrešno se pozvala na princip laïcité (sekularnosti) u odbranu zabrane hidžaba, implicirajući da francuski sportisti treba da pokažu neutralnost javnog sektora po pitanju vere.
Ovo tumačenje principa sekularizma nije baš prezicno i tačno, i dovelo je da francuski sportisti muslimankog porekla budu jedini muslimani koji ne mogu da se takmiče na Olimpijskim igrama pokrivenih glava u svojoj zemlji, piše Gardijan.
Prema Amnesty International i drugim organizacijama za ljudska prava, ovoliku količinu diskriminacije smatra „kršenjem međunarodnog sporazuma o ljudskim pravima“. Pored raznih organizacija pobunile su se i mnoge sportiskinja iz drugih zemalja koje su u mogućnosti da učestvuju na Olimpijskim igrama sa svojim hidžabom.
Diskriminacija nije samo na terenu. Da bi se ove Igre dogodile, Pariz je morao da organizuje ozbiljno društveno čišćenje.
Prema istrazi koju je sprovela grupa Le revers de la médaille (Druga strana medalje), 12.545 ljudi (uključujući 3.434 maloletnika) je „oterano“ – neki od njih nasilno – širom regiona Pariza između aprila 2023. i maja 2024. godine.
Pogođena su mnoga radnička naselja, uključujući Auberviliers, jedan od najsiromašnijih gradova u Francuskoj koji je bio deo društvene bašte (tu je postojao skoro čitav vek), progutan izgradnjom olimpijskog plivačkog bazena.
Još jedna odluka Francuske pred pripemu za Olimpijske i Paraolimpijske igre bilo je premeštanje beskućnika iz Pariza. Iako je premeštanje beskućnika bilo baš u ovom trenutku, francuska vlada je tvrdila da to nije njegov razlog.
Skoro 1.000 studenata bilo je prinuđeno da napusti svoj univerzitetski smeštaj kako bi ustupili mesto za policajce, vatrogasce i zdravstvene radnike koji su bili na dužnosti tokom Igara. Mnogi od njih su izjavili da su šokirani zbog krajnje loših uslova, uključujući bubašvabe, buđ i miševe. zanimljivo je da je bila potrebna organizacija Olimpijade kako bi se razotkrili uslovi života studenata.
Niko se nije pozabavio činjenicom da 91% metro stanica u Parizu nije pristupačno za osobe sa invaliditetom, dok se u istom tom gradu organizuju Olimpijski i Paraolimijske igre.
Takođe udvostručena cena metro karata (suprotno obećanju za besplatan javni prevoz), kao i zahtev za dobijanje QR koda za putovanje u određenim delovima Pariza, ne čini prevoz inkluzivnijim.
Sjaj koji je Pariz pokazao ono veče na ceremoniji otvaranja nije uspeo da zaslepi toliko i prikrije mnoge nepravde na kojim su ove Olimpijske i Paraolimjski igre izgrađene.
Tagovi
