Drugi pik koji je gori od Miličića i kako je Kari mogao da bude sedmi: Deset godina od verovatno najbesmislenijeg drafta u NBA

Tokom poslednje draft večeri, nova zvezda NBA lige Zajon Vilijamson, izlgedao je baš kao Lebron Džejms kada je 2003. godine čekao da se potvrde pretpostavke da će biti prvi izbor – belo odelo i osmeh. Čim su novinari ugledali Zajona sa istim stajlingom i širokim osmehom, počeli su da povlače paralele.

Jedno od sećanja koje se vraća kada god NBA timovi biraju rukije za svoje timove, vodi nas u 1984. godinu, kada Majkl Džordan nije izabran za prvog pika na draftu. Zvuči suludo. Međutim, na današnji dan pre tačno deset godina, dogodio se draft koji je, verovali ili ne, manje logičan i od tog iz sredine osamdesetih.

Ispred mašine sa oznakom MJ23 izabrani su Hakim Olajdžuvon i Sem Bouvi. Hakim je jedan od najboljih centara u istoriji NBA lige, a širom Amerike uvek je aktuelna „fora“ da je generalni menadžer zbog odluke da uzme Bouvija pre Džordana psihički oboleo.

Međutim, odluke donete 2009. godine uporedive su sa tim propustom, pokazaće se deceniju kasnije.

Prvi pik na tom draftu bio je Blejk Grifin. Momak neverovatnih fizičkih predispozicija propustio je prvu sezonu zbog povrede, a po povratku na teren dobio je nagradu za najboljeg rukija i pet puta je igrao na „Ol star“ utakmici. I nije toliko nelogično. Osim ako znate da su iza njega izabrani Džejms Harden, kao treći pik i Stef Kari kao sedmi.

Bilo je tada pritajene radosti jer „tatin sin“, sin Dela Karija, nije prošao prema očekivanjima.

Napravio je Stef ubedljivo najbolju karijeru od svih igrača iz te klase. Osvojio je tri šampionska prstena i dva puta bio proglašen za MVP lige.

Međutim, tada nije izgledao privlačno pojedinim generalnim menadžerima.

Minesota je recimo imala priliku da bira šesta, a usput je, kroz golem trejd u Vašington poslala Majka Milera i Rendija Foja, kako bi od Vizardsa dobila Itana Tomasa, Darijusa Songailju i Olekseja Pečerova. I peti izbor na tom draftu. Dakle, Timbervulvsi su imali dva izbora za redom i to u samom vrhu. Bio im je prekopotreban nizak igrač koji je sposoban da organizuje igru i pogađa u visokim procentima. Izabrali su – pridržite se da ne padnete – Rikija Rubija i Džonija Flina.

Ipak, to nije najbizarnija stvar koja se dogodila na tom draftu, a GM Minesote nije onaj koji u američkim šalama i dalje razmišlja o suicidu, poput kolege iz Portlanda četvrt veka ranije.

Nakon što su Klipersi izabrali Grifina, priliku da drugi bira imao je Memfis.

Nisu, već je jasno, izabrali ni Stefa Karija, ni Džejmsa Hardena, pa ni Demara DeRozana, ni Džrua Holideja. Ne. Izabrali su neku vrstu Darka Miličića, sa proizvodnjom u Tanzaniji. Izabrali su Hašima Tabita.

Srpska verzija Darka Miličića možda jeste ismevana, možda se nalazi u samom vrhu draft promašaja, ali ne treba zaboraviti da je Miličić sa Detroitom osvojio prsten i da je proveo deceniju u NBA. Nakon karijere je pokazao sposobnost da ostvaruje rezultate i u privredi.

Ipak, tanzanijska verzija Darka Miličića apgrejdovana je, ali samo na onoj, tamnoj strani.

Hašim Tabit školovao se u Teksasu, a završio je studije na Univerzitetu Jukon. Tokom četvrte godine koledža beležio je odlične brojke i svojim fizičkim predispozicijama – 221 centimetar visine i oko 120 kilograma – nametao se kao primamljiv izbor na draftu. Međutim, ne kao drugi izbor prve runde i ne u franšizi koja dugo ima problem sa razvojem mladih igrača.

Toni Alen, jedan od voljenijih košarkaša u Target centru, prisećao se u razgovoru sa američkim medijima perioda kada je Tabit došao u Memfis. Opisao ga je, možda i previše fino.

„Tabit je bio, pa, recimo svojeglav“.

Istina je da momak rođen u Tanzaniji nije želeo da sluša bilo koga.

„Oko njega je bilo ljudi koji mogu da mu pomognu svojim savetima. Pored mene, tu su bili i Mark Gasol i Zek Rendolf. Ipak, toliko nas je nervirao da nije bilo šanse da utičemo na njega. Nosio je preuske farmerke, previše prstenja na rukama, brijao se svakodnevno, prelazio granicu pedantnosti“, prisetio se Alen.

Sa druge strane, uopšte nije vodio računa kako se hrani. Alen je uz osmeh prepričavao kako na 30 minuta do početka utakmice, dok svi igrači doteruju opremu i zagrevaju se, Hašim jede ogroman hot dog i klati se u svlačionici. Kada mu je Alen rekao da ne bi trebalo da jede najmanje 75 minuta pre početka meča, Tabit mu je odgovorio, glasom dubokim poput glasa iz loših horor filmova.

„Ne brini za mene, matori, držim sve pod kontrolom“.

Na kraju je potpuno izgubio kontrolu i izgubio se u košarkaškom svetu. Početkom godine bilo je najava da bi mogao da se vrati i da prethodnih nekoliko godina nije igrao „jer je vežbao šut“. Međutim, od toga nije bilo ništa. Kao ni od Tabitove karijere u celosti.

Za sedam sezona u više klubova odigrao je samo 224 utakmice, od kojih je na 20 bio starter. Prosek poena u karijeri mu je 2,2 poena, a nikada nije imao više od 3,1 u sezoni. I to u prvoj sezoni kada je Memfis još polagao nade u njega. Miličić je, ipak, imao i po više od osam poena po utakmici u sezoni.

Tako je sklop užasnih odluka 2009. godine učinio da promašaj generalnog menadžera Portlanda iz 1984. godine dobije ozbiljnu konkurenciju po nivou besmisla. I da Darko Miličić ipak zauvek izgubi trku za mesto najlošijeg drugog pika drafta u istoriji.