Bilo je leto 1914. godine, kada su se francuski vojnici iz svih krajeva zemlje ukrcavali u vozove koji su vodili ka istoku. Visokog morala, sa cvećem na puškama i pesmom koja se orila, vojnici su se opraštali od svojih porodica, uvereni da će se ponovo sresti kada se jednog dana kao pobednici vrate sa fronta.
Kada su se nakon četiri godine vratili, na železničkim stanicama se ponovo čula pesma, a bilo je i cveća, samo što je gužva bila manja. Vraćajući se sa Zapadnog fronta te 1918. godine, oni koji su uspeli da se vrate, u ratu su ostavili mnogo toga što im je bilo vredno, ali su isto tako ostavili sve one užase koje rat sa sobom nosi i kojima, mislili su tada, čovečanstvo više nikada neće morati da svedoči.
Dvadeset godina kasnije, grupa ljudi u maskirnim bojama ponovo je okupirala stanice širom Francuske. Vozovi koji su ih čekali, imali su istu destinaciju kao i oni 1914. godine, a na toj destinaciji, čekala ih je ista sudbina. Ali ovoga puta, raspoloženje je bilo drugačije. Cveća nije bilo, a nije bilo ni pušaka. Makar ne dovoljno.
Neverica, strah i neizvesnost zavladali su čitavim svetom, a posebno onima koji su tih dana putovali prema granici sa Nemačkom. Mnogi su, čak i na osnovu ličnog iskustva, mogli da naslute šta se dešava, a zastrašujuće vesti koje svakodnevno dolaze sa drugog kraja Evrope dodatno su potkrepljivale njihove sumnje.
Međutim, pre nego što ponovo razmene vatru sa neprijateljem, ta osećanja će ih mučiti još neko vreme. Narednih sedam meseci, tokom perioda poznatog pod nazivom „Lažni rat“, za vojnike sa zapadne strane Mažino linije, biće to zatišje pred buru, i meseci beskrajnog i mukotrpnog iščekivanja tokom kojeg će generali praviti proračune i strategije, dok će oni, na samo nekoliko kilometara udaljenosti od neprijatelja, čekati prve naredbe.
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Tagovi
