Često usredsređene na društvenu zatvorenost elite, debate o meritokratiji imaju jednu slepu mrlju: sudbinu najmanje obrazovane trećine stanovništva. Nasuprot 1960-im, kada je odnos veličina zarade bio povoljniji za radnike, sada je postalo gotovo nemoguće smireno kročiti u budućnost bez akademskog zvanja. Da li je to jedan od izvora društvenog besa?
Retki su slogani koji odole vremenu. Skovan tokom predsedničke kampanje 1995. godine od strane liberalnog lidera Alana Madlana, izraz „kvar društvenog lifta“ bez problema je preživeo više decenija. „Društveni lift danas ne radi tako dobro kao pre pedeset godina“, izjavio je predsednik Francuske Republike Emanuel Makron na putu za Nant, gde je najavio reformu Nacionalne škole za administraciju (ENA).
U svojoj inicijalnoj formulaciji, „pokvareni društveni lift“ nije se odnosio ni na učaurenost elite, ni na društvenu zatvorenost elitnih velikih škola. Ovim izrazom je Madlan ukazao na prepreke preduzetničkoj slobodi, koje su, prema njegovim rečima, povezane sa birokratskim opterećenjem i „egalitarizmom“ levice. Potekao iz skromne porodice (otac radnik, majka daktilografkinja), budući predsednik Liberalne demokratije i član ekstremno desničarske grupe Zapad 1960-ih godina, inspirisan modelom rasta u Sjedinjenim Državama, maštao je o Francuskoj samoniklih preduzimljivih ljudi (self-made men) i indistrijskih magnata. Time je ponovo pokrenuo temu „blokiranog društva“, na koju je četvrt veka ranije ukazao sociolog Mišel Krozije – takođe liberalnnih političkih shvatanja.
Metafora lifta isprva je imala nepovoljniju sudbinu od „socijalne frakture“, koju je kandidatu Žaku Širaku suflirao demograf Emanuel Tod 1994. godine. Pod levom koalicijom (1997-2002) ona postaje opšte mesto, kojim se direktnije označava nesposobnost školskog sistema da se bori protiv društvenih nejednakosti i, sve više, usku selekciju za upis na velike škole (velike škole su visokoškolske ustanove koje, za razliku od univerziteta, podrazumevaju veoma stroge konkurse i upisuju ih gotovo isključivo deca koja poseduju visok nivo kulturnog kapitala, prim. ur.). Za socijaliste, radilo se o prepoznavanju obima problema poput društvene reprodukcije i elitne endogamije, koje ova metafora obuhvata bez upotrebe teških reči: „društvena klasa“ i „dominacija“. Bio je tu i Klod Alegr, tadašnji ministar nacionalnog obrazovanja, koji je 1998. godine pokrenuo prve mere društvenog otvaranja putem stipendija za zaslužne maturante sa „dobrim“ ili „vrlo dobrim“ uspehom, u želji da se integrišu ENA (najprestičnija velika škola u Francuskoj, prim. ur.), Nacionalna pravosudna škola (ENM), medicinski fakulteti i druge vrlo selektivne škole. Od 2000-ih godina „kvar društvenog lifta“ postepeno se proširio na čitavo političko polje. Između očekivanih izveštavanja i teme kampanje, pronalazimo je u središtu govora Nikole Sarkozija 2007. i Makrona deset godina kasnije.
Ali se ideja ustalila usled jednog nesporazuma. Učestale rasprave o meritokratiji u francuskom stilu često deluju izveštačeno, zato što mešaju dve zapravo različite pojave. Kada se fokusiramo na vrh piramide, njena osnova ostaje u senci. Pitanje „društvenog lifta“ se češće odnosi na mali broj dece iz radničkih sredina koji stigne do velikih škola i pozicija moći, nego što govori o mogućnostima profesionalne mobilnosti najneobrazovanije trećine stanovništva.
Istraživanje na koje se zaboravilo
Ova konfuzija, u kombinaciji sa idealizovanim prikazom „slavnih tridesetih“, pothranjivala je mit o meritokratskom zlatnom dobu. „Nekada“, velike škole bi nagrađivale svačiji talenat i napor bez obzira na poreklo ili bogatstvo. O tome bi trebalo da svedoče ličnosti nekadašnjih stipendista, od Eduara Erioa do Žorža Pompidua. Kolektivno pamćenje je na taj način skrajnulo izrazitu segregaciju koja je sve do 1950-1960-ih godina držala narodnu školu (osnovno i više osnovno obrazovanje) podalje od škole za bogate (srednje i više obrazovanje, koje su upisivala tek malobrojna radnička deca).
Sada zaboravljena, opsežna istraživanja o „društvenom uspehu“, koje je pokrenuo Nacionalni institut za demografske studije (INED) krajem 1950-ih godina, razbijaju ovu naknadnu iluziju. Studija koju je 1961. godine priredio i objavio Alan Žirar, sociolog poznat po svom pionirskom radu o društvenoj homogamiji, precizno opisuje francusku elitu koju čine generacije rođene u Trećoj, a vrhunac karijere dostižu početkom Četvrte Republike. Deo istraživanja odnosio se na ljude na najvišim položajima u svojim oblastima. U izrazitoj većini Parižani, 3% ispitanika imalo je oca radnika, 4% nižeg službenika i 6% (…)
Ceo tekst pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.
Tagovi
