Ovo je lament nad telefonskom vezom, rapsodija za njenim zvukom, himna načinu na koji je povezivala ljude. To su male stvari koje nam fale. Ta telefonska veza bila je ključna tačka u kući, protivotrov za otuđenje i samoću, te pošasti našeg doba.
Još uvek čujem moju majku u našoj kući u Londonu kako se javlja na telefon svojim melodičnim glasom, “jedan-jedan-devet-pet”. Potom kaže: “Da li je Rodžer kod kuće?”
Ljudi su zapravo primali pozive u nečije ime! Bili su, kroz takve nasumične susrete, upleteni u tuđe živote.
Majka bi me kasnije pitala: “Dragi, ko je Kerolajn?” Ne bih mogao da izbegnem pitanje, ma koliko vrdao.
Vidim crni telefon sa brojčanikom smešten na ivicu prozora u središtu kuće. Kod tog predmeta smo se svi susretali. Vidim moju naparfemisanu majku (nosila je Ysatis, Givenchy) koja mi dodaje risiver. To su bili mali rituali i tkivo koje nas je povezivalo u presolipsističkom vremenu.
Telefonska veza je bila stvar koja se deli. Razgovori su se odvijali u neplaniranim trenucima.
Bilo je nemoguće izbeći prisluškivanje. Nisam mogao da obavim poziv u svojoj sobi.
Još uvek imam fiksni telefon u stanu u Bruklinu. Leži na utičnici kao zaboravljeni fosil. Koristi se svega nekoliko puta godišnje, uglavnom kada zaturim ili pokvarim mobilni. Nedavno sam njime pozvao ćerku.
“Čekaj! Vau!”, rekla je.
Sačekao sam. “Da li je ovo fiksni?” Priznao sam svoj povratak u kameno doba. “O, moj bože!”, rekla je. “Ne mogu da se setim kada me je poslednji put neko pozvao sa fiksnog telefona.”
Nedavno sam razgovarao sa svojom prijateljicom Rut Frenklin, autorkom nagrađivane biografije Širli Džekson. Rekla mi je da pokušava da objasni svojim tinejdžerima šta je zvuk biranja broja, ali bezuspešno.
“Ne sećaju se toga, ničega”, rekla mi je. “Nedostaje mi taj zvuk. Otarasili smo se fiksnog telefona jer ga niko nije koristio.”
Rut se prisetila koliko je bila prestrašena kada ju je zvao dečko na fiksni i javila mu se njena majka. “Ipak, imali ste neku predstavu o tome sa kime se vaša deca viđaju. Mobilni telefoni su stavili tačku na to.”
Takva telefonska veza nudila je stabilnu povezanost koja se činila stvarnom, nasuprot razgovoru mobilnim telefonima koji se mogu prekinuti zbog nedostatka mreže. Mobilni telefon doneo nam je ponovno biranje broja, ponekad više puta. Vreme izgubljeno (i argumenti ugroženi) u frustrirajućim pokušajima da se ponovo povežemo je nemerljivo.
U svetu fiksnih telefona bilo je vremena. Izlazili ste iz kuće, zujali naokolo, viđali ljude, sanjarili, ponekad se izgubili, potom pronašli put nazad, kroz prozor voza posmatrali drvorede topola koji se njišu. Vreme je teklo polako. Razvlačilo se, kao prazno platno.
Događala su se iskustva, ne kao nešto što će biti ocenjeno zvezdicama, niti kao uvod u zahtev da date povratnu informaciju. Trotoari nisu bili prepreke među ljudima zagledanim u smartfone.
Držanje je bilo bolje. Glave nisu bile povijene ka palčevima. Kraj fiksnih telefona bio je poguban za vratove. Bio je loš za veze koje čine zajednicu.
Ljudi su znali gde se nalaze u odnosu na druga mesta na mapi. Nosili su se na određeni način. Nisu bili plave tačke koje se poput zombija kreću u sistemu za navigaciju. Pamtili su brojeve tuđih fiksnih telefona. Deci se nije zakazivala igra, nego su izlazili u kraj. U tim krajevima su se igrala sa komšijskom decom. Niko ih nije pratio iz minuta u minut. Sa fiksnim telefonima došla je tačnost. Zakažete sastanak, držite se toga; nije bilo fleksibilnosti da se nađe nešto zanimljivije da se radi kako nam danas dopušta neprekidni kontakt sa drugima. Hajde da se suočimo sa tim, kašnjenje je nepristojno.
© 2019 The New York Times
Ceo tekst pročitajte u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku koji svi čitaoci kao poklon dobijaju uz novi broj Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 16. januara.
U novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku čitajte i:
Decenija zablude – Ovu deceniju fundamentalno su oblikovale tehnološke inovacije mladih ljudi, u obliku društvenih mreža i aplikacija, masovne migracije mladih iz Afrike i sa Bliskog istoka u Evropu, i iz Latinske Amerike u SAD, bolesti mladih, naročito mentalne i bolesti zavisnosti, ali i moralne osude mladih, od #MeToo i Black Lives Matter pokreta u Americi do masovnih demonstracija u Hongkongu. Bret Stivens analizira – zašto i kako su mladi ljudi dominirali ovom decenijom?
Inflamacija i starenje – Specijalisti biologije starenja identifikovali su stanje koje se retko prepoznaje, a koje znatno doprinosi širokom opsegu oboljenja, od srčanih, preko dijabetesa, karcinoma i artritisa, do depresije i Alchajmerove bolesti. To stanje je hronična inflamacija, vrsta iritansa koji podriva dobrobit maltene svakog telesnog sistema. Zbog nje, takođe, ubrzano starimo.
Život posle Instagrama – Tinejdžeru koji je odrastao na društvenim mrežama i na njima se povezao sa hiljadama ljudi koji takođe većinu vremena provode s telefonima u rukama dogodila se najgora stvar koja se jednom takvom tinejdžeru može dogoditi: ugašen mu je profil na Instagramu sa više od milion pratilaca. Šta sada?
Šta je cilj “Sardina”? – Pokret “Sardine”, nazvan po sposobnosti učesnika da se zbiju na gradskim trgovima, izražava gađenje koje liberalni Italijani osećaju prema Salviniju i njegovoj antimigrantskoj odnosno antievropskoj agendi. Ipak, mnogi se pitaju mogu li “Sardine” da ostanu ujedinjene i ako postanu stranka i izađu na crtu Ligi na izborima.
“Live Baby Live” – U uvodnim scenama filma “Live Baby Live”, INXS svira “Guns in the Sky”, a dok bitovi odzvanjaju londonskim Vemblijem, sjaj australijskog rok benda vraća se u život: fanki gitarski ritmovi, saksofoni, uzane pantalone i emocijama nabijeni glas pevača Majkla Hačinsa. Film koji je zabeležio koncert održan u julu 1991. godine pred skoro 74.000 ljudi u potpunosti je restauriran sa originalne 35-mm trake i sada se prikazuje u bioskopima širom sveta u 4K ultra HD rezoluciji.
Da li su koale stvarno toliko ugrožene? – Nema nikakve sumnje da požari koji haraju Australijom škode koalama. Pošto su velika područja njihovog staništa spaljena, još uvek je neizvesno kakva budućnost čeka vrstu koja je ionako ugrožena. Neke koale su spasene iz divljine, ali pošto vatra i dalje gori, teško je znati koliko ih je tačno stradalo. Ipak, da li je moguće otići predaleko u predstavljanju nevolje koja je zadesila ove životinje?
Feranteizam i žene u književnosti – Književna fikcija u Italiji se dugo smatrala muškom stvari. Izdavači, kritičari i komisije koje dodeljuju nagrade otpisivali su knjige ženskih autora kao literaturu za plažu. Rugali su se Eleni Ferante, autorki Moje genijalne prijateljice, kao spisateljici vikend-romana. A onda je njena napolitanska saga postala međunarodna senzacija, ohrabrivši talas žena koje sada osvajaju prestižne nagrade, njihovi romani se prevode i prodaju u ogromnom broju primeraka.
Klimatske promene i skandinavsko vino – Predviđa se da će vremenski uslovi u Skandinaviji u narednih pedeset godina postati onakvi kakvi su danas na severu Francuske. U poslednjoj deceniji zime su usled zagrevanja postale blaže, leta su se produžila, a vina koja osvajaju nagrade sve su brojnija. Nordijski vinari su podsticaj za investiranje pronašli na jugu Evrope gde se proizvođači vina bore za opstanak.
Rodna neravnopravnost u Japanu ne dozvoljava ženama ni da se školuju – Skandal koji je otkrio diskriminaciju na Medicinskom univerzitetu u Tokiju čiji su zvaničnici priznali da su godinama manipulisali rezultatima prijemnog ispita kako bi sprečili ženske kandidate da upišu fakultet najbolja su ilustracija pozicije žena u obrazovnom sistemu ove zemlje. Ipak, godinu dana pošto je skandal otkriven, fakultet je upisalo više žena nego muškaraca.
Evropa preuzima vođstvo u trci za džinovski teleskop – Sve donedavno, najmoćniji teleskopi na Zemlji nalazili su se na planinskim vrhovima u Americi poput Palomara, Kit Pika i Mauna Kee. Ali više ne. Evropska južna opservatorija, multinacionalna organizacija, pozvaće prvi zrak svetlosti u teleskop koji će zaseniti sve druge. Evropski ekstremno veliki teleskop u Čileu imaće ogledalo prečnika 39 metara i biće najmoćniji teleskop na svetu.
Tagovi
