Država koja je napravljena da nestane: 13 godina od kraja SCG

Crna Gora danas obeležava 13 godina od održavanja referenduma na kojem je proglasila nezavisnost od tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Prema zvaničnim rezultatima, na referendumu 2006. godine glasalo je 419.240 građana ili 86,5 odsto od ukupnog broja birača.

Crnogorsku nezavisnost podržalo je 230.661 gradjana ili 55,5 odsto, dok je za ostanak zajedničke države sa Srbijom bilo 185.002 ili 44,5 odsto.

Kada se budu svodili balkanski računi, 21. maj 2006. godine biće u istoriji upisan kao dan od kada Srbija više nije bila u državi koja ima izlaz na more.

Srbija je, tako je ispalo, ne svojom voljom tog dana ponovo postala samostalna i nezavisna država, a Državna Zajednica SCG kao poslednji recidiv Jugoslavije otišla je u istoriju, zajedno sa konceptom zajedništva Srbije i Crne Gore oličenim u državno-pravnom eksperimentu nazvanom SR Jugoslavija.

„Savezna Republika Jugoslavija stvorena je sporazumom dveju partija, potajno, na konfederalnim osnovama „Kardeljeve ustavnosti“, na zastarelim temeljima jugoslovenstva, bez bilo kakvih garancija za prava srpskog naroda u Crnoj Gori niti za prava Srbije“, pisao je istoričar Čedomir Antić.

Crnogorski režim je formalno dva puta o budućnosti crnogorske državnosti pitao građane (1992. i 2006), srpske vlasti nikada nisu ni konsultovale narod o državnom uređenju.

„SR Jugoslavija je nametnuta u jeku rata, uoči uvođenja međunarodnih sankcija, od strane jednog krnjeg, jednopartijskog saveznog parlamenta (u kome je preostala svega trećina poslanika). Državna Zajednica SCG došla je kao nametnuti sporazum. Od potpisnika Beogradskog sporazuma na proglašenju Ustavne povelje februara 2003. bio je prisutan samo Zoran Đinđić“, piše Čedomir Antić.

Formalni pregovori Beograda i Podgorice o preuređenju odnosa vođeni su od decembra do marta 2002. godine.

Naizgled dovoljno jednostavno pitanje u kakvom će međusobnom odnosu biti Srbija i Crna Gora – krilo je neke od najkomplikovanijih pregovora koji se mogu zamisliti, u koje je, iako se radi o dogovoru „dveju strana“ bilo uključeno čak pet različitih struja, svaka sa svojim interesima i idejama. U Crnoj Gori dve: jedna za nezavisnost predvođena Milom Đukanovićem i DPS-om, i takozvani unionisti predvođeni SNP-om, dok su sa srpske strane bile najmanje tri struje: Koštuničina koja je bila za zajedničku državu, deo DOS-a koji je bio za „obnovu suvereniteta Srbije“ – jedan naš sagovornik će ih nazvati srpskim separatistima, i Đinđić koji se držao umereno i konstruktivno, pre svega prema EU.

Njih je sve za istim stolom trebalo da drži Evropska unija sa Havijerom Solanom koji je nadgledao proces, a operativno je ispred EU proces vodio Štefan Lene, za koga će se u čaršiji reći da je bio posrednik američkih interesa.

Mnoge je iznenadilo što se Koštunica, u to vreme kao predsednik SRJ oslonac savezne vlasti, brzo dogovorio o neizvesnoj državnoj konstrukciji, usled koje je, pored ostalog ostao i bez funkcije.

Dva dana uoči potpisivanja sporazuma, rekao nam je jedan od bliskih saradnika Vojislava Koštunice, nije delovalo kao da će do dogovora doći. U ta dva dana Koštunica je imao susret sa Havijerom Solanom, posle čega je pristao na Beogradski sporazum koji je izrodio novu državnu tvorevinu SCG

. Šta je tačno Koštunica čuo od Solane i zašto je, protivno svojoj prirodi, odlučio da lako pristane na takvo rešenje, i da li je dobio neko obećanje od predstavnika EU, može se naslutiti iz njihovog prvog susreta nakon crnogorskog referenduma kada su Koštuničini saradnici prvi put videli njega van sebe, ali i Solanine rečenice koja je svima zaparala uši, „da nije bilo do njega“. Jedan od prisutnih nam je prepričavao da je Solani toliko bilo neprijatno da bukvalno nije uspeo da pronađe vrata na izlazu iz prostorije.

Od tog trenutka i Koštunica će promeniti vrata na koja će kucati (bilo je to njegovo prvo veliko razočaranje u Zapad).

Najveći pobednik postao je Milo Đukanović, koji je još ranije shvatio da se njegova pozicija u svetu gradi u odnosu na Srbiju, ili preciznije: koliko je protiv Srbije.

Za vreme trajanja Državne zajednice gotovo nijedna predviđena obaveza nije ispoštovana, što je davalo za pravo onima koji su je nazivali imitacijom države. Prema članu 9 Zakona o sprovođenju Ustavne povelje, trebalo je da se raspišu neposredni izbori za parlament zajedničke države „tako da se ti izbori održe istekom roka od dve godine od dana konstituisanja prvog saziva Skupštine SCG“, što je podgorička strana predvođena DPS-om izbegavala.

Možda i najilustrativniji pokazatelj da Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora nije dat ni promil šanse da zaživi jeste „dislokacija“ institucija u Podgoricu. Dogovoreno je, naime, da Ustavni sud SCG bude premešten u glavni grad Crne Gore, ali sud tamo nije naišao na dobrodošlicu. Podgorica je odlagala da pruži kapacitete za postavljanje suda, a država koja ne može da donosi sudske odluke, zaista i nije država.

Kada se pregovaralo o principima koji će biti primenjeni u sprovođenju referenduma, crnogorska vlast je isključila sve državljane Crne Gore koji imaju prebivalište u Srbiji. Ključna za ishod referenduma svakako je bila „kompromisna“ odluka o 55 odsto izašlih birača, iako se kao „referendumski standard“ uzima 50% + 1 od upisanih birača.

A kako je izgledala kampanja za taj referendum, to je već poznati…