Prethodne nedelje Srbijom je odjeknula vest o oslobađajućoj presudi okrivljenih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Apelacioni sud u Beogradu objavio je u petak presudu, donetu 19. aprila prošle godine, po kojoj su okrivljeni za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije – Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić – oslobođeni krivice.
Danas se ispred Apelacionog suda održava protestni skup pod nazivom “Za Slavka”. Organizatori skupa najavili su 25 minuta tišine za 25 godina čekanja na pravdu, koja, sve je izvesnije, nikada nije stigla. Pozivaju na to da se ponesu ogledala, “da pokažu pravosuđu sopstveni odraz”.
Izgleda da ovo nije totalno iznenađenje. Veran Matić navodi da je imao saznanja da je oslobađajuća presuda doneta još pre devet meseci.
„Ja sam u maju objavio da postoje informacije da je doneta oslubađajuća presuda. I postavio sam nekoliko puta pitanje Upravi Apelacionog suda i dobio sam odgovor jednom da je doneta presuda, a nije otpravljena bez nekog obrazloženja. Mislim da postoji više razloga zbog čega nije objavljivana. Uvek se čeka pogodan trenutak za objavljivanje ovako teške informacije“, naveo je on.
Dodaje da nije dobio potvrđujuću informaciju od suda.
“Komunikaciju sa Apelacionim sudom završio sam sa dva zaključka. Prvi zaključak je da na osnovu komunikacije ne mogu tvrditi da je doneta presuda (oslobađajuća). Drugi da mogu pretpostaviti da je presuda (oslobađajuća) doneta, samo da nije dalje ekspedovana. Dopis sam dobio 3. maja. Ako je tačno da je tada doneta presuda, iskreno ne razumem zbog čega do danas nije objavljena. To bi moglo da se tumači kao određeno taktiziranje, a samim tim i znak da je odluka doneta pod određenim uticajem i pritiskom”, ukazivao je Veran Matić prošle godine.
O ovakvoj odluci su da govorila je Ćuruvijina porodica.
“Šokirana sam ovom skandaloznom presudom. Ona šalje jasnu, zastrašujuću poruku svim novinarima i svim ljudima koji se bore za slobodu govora. Ova presuda je dokaz da mračne sile devedesetih još uvek vladaju ovom zemljom. Ovo je zemlja mraka. Nema sam”, poručila je ćerka nastradalog novinara Jelena Ćuruvija.
A kako ovakvi napadi počinju? Ili bar – kako je počeo ovaj? U razgovoru za Nedeljnik, to je svojevremeno objasnila upravo Jelena Ćuruvija.
“Taj septembar 1998. bio je buran. Krenulo je odjednom sa kaznama i suđenjima koja se dešavaju vikendom, pa onda dođu u ponedeljak i zaplene čitavu imovinu redakcije. Tata je bio u redakciji i danu i noću i ja sam se trudila da budem što više tu. Tata se dosta dugo dobro držao. Imao je podršku kolega, naravno Tijanića koji je bio tu non-stop, ali i cele redakcije koja je bila tu. Iz moje vizure, sve je to delovalo intenzivno i zastrašujuće. Sve je delovalo kao da je sistem odlučio da se reši Slavka Ćuruvije. Zatvorili su mu novine, pa je „Borba“ odbila da štampa „Dnevni telegraf“, pa se štampao u Crnoj Gori. Sećam se kako je tata išao sa mojim bratom i švercovao novine. Išli su nekim redakcijskim „golfom dvojka“, koji bi napunili novinama u Crnoj Gori, pa ih prebacivali u Srbiju. Posle su to kolporteri prodavali na ulicama. To je bila vojska koja se trudila da novine opstanu”, pričala je ona.
Poslednji put oca je videla na dan ubistva.
“Taj dan sam bila u Ateljeu 212, tamo se slavio Uskrs. On je krenuo u šetnju, znao je da sam u Ateljeu i svratio je na par minuta, da bismo se videli. Pitao je da li hoću na ručak sa njim, ja sam rekla da ne mogu, imala sam neke druge planove i rekli smo – čujemo se kasnije. I to je bilo to”, rekla je Jelena Ćuruvija.
Da li je imao signale da može da se desi najgore? Njegova ćerka objasnila je da jeste, ali da je verovao u sebe. Kaže da je imao snagu, sa se borio do kraja i nije mu padalo na pamet da napusti zemlju i redakciju. Novinarski.
“Kad sam mu rekla da se skloni kad su već svi otišli, on mi je rekao da „kapetan ne napušta svoj brod“. I tačka. Bio je čovek čvrstih stavova. Jedan od njegovih kvaliteta je bio taj što je uvek poštovao svoja pravila. To „kapetan ne napušta svoj broj“ nisu bile samo reči, on je živeo to. Nije hteo da ode odavde, nije hteo da pravi kompromise, on je hteo da izgura svoje, jer je to njegovo ljudsko pravo kao novinara. I on koji je bio takav novinar kakav je bio, nije mu padalo na pamet da postane neki drugi novinar, neki drugi čovek”, pričala nam je Ćuruvija pre koju godinu.
Ako su signali bili jasni, kako je moguće da se tako nešto dogodilo? I još gore, kako je moguće da je na kraju doneta ovakva odluka?
„Nisu ni rađene istrage, nije ni pokušavano. Mi sa Komsijom za istraživanje ubistava novinara učilini smo sve što je bilo moguće. Od neaktivnog slučaja 15 godina dovedemo do podizanja optužnice, prihvatanja optužnice, početka suđenja i dve prvostepene presude od 100 godina zatvora. Apelacija je odlučila drugačije i mogu da kažem da mislim da apsolutno nisu bili svesni jednog istorijskog trenutka koji je vezan između ostalog za ovaj slučaj, u novinarstvo u Srbiji i novinarstvo u svetu“, objašnjava Veran Matić.
Ova vest praćena je i sijasetom komentara na društvenim mrežama.
Presuda u slučaju Ćuruvija me podsetila na jednu rečenicu iz neke lekcije na I godini prava.
Ona kaže da je u razumevanju prava i pravne nauke, veoma važno znati da pravo i pravda nisu isto i ponekad nisu na istoj strani— Ivan Ivanović (@veceivan) February 3, 2024
Među tvitovima našao se i kratak komentar Nataše Miljković.
I sve po zakonu.. #curuvija
— Natasa Miljkovic (@MiljkovicNatasa) February 2, 2024
Postoje zemlje u kojima je moguće izvršiti i dva uspešna atentata.
Slavko Ćuruvija
1949. – 1999. – 2023.— Voja Žanetić (@VojaZanetic) February 2, 2024
Značaj ovog slučaja premašuje granice novinarskog esnafa. On je slika o tome kako je društvo izgledalo pre 25 godina, a kako izgleda danas. I idealna prilika da se izvuku paralele.
Tagovi
