Upad na predstavu „Sveti Sava“ 31. maja 1990. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, neodigrana predstava Zeničkog pozorišta po tekstu Siniše Kovačevića, arhiviran je – ponajviše od onih koji su najviše tad i bili pogođeni – i tako čuvan u zaboravu sve dok to nedavno, u dnevnopolitičkom obračunu nije izvukao zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić
Bila je to jedna tačka iza koje se nije moglo nazad. Ako se vodi polemika da li se Jugoslavija raspala na 14. kongresu januara ili na Maksimiru 13. maja 1990. godine, onda je definitivno da je izgorela u plamenu tog 31. maja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Posle te predstave ništa više nije bilo isto. Nije bio isti ni Siniša Kovačević, ni glumac Žarko Laušević – koji je zbog pretnji tih dana odlučio da nabavi pištolj, a ostatak tragedije je poznat – nije bio isti ni Beograd, ni predstava o srpskom patriotizmu i svetosavlju više nije bila ista.
Koliko je taj prekid predstave ostao duboka rana svih uključenih, govori i to što pisac dela, Siniša Kovačević, ni danas, posle trideset godina ne želi da govori o tome. I jedina njegova reakcija na Vesićevo pisanije nije se odnosila na predstavu, nego na Vesića (i endokrinologa). Ko je nekada, bar u poslednje vreme, pokušao sa Sinišom Kovačevićem da priča o predstavi „Sveti Sava“, mogao je da dobije samo kratko „nemojte da vadimo mrca iz kovčega i da mu dajemo veštačko disanje“.
Svi oni proživeli su „toplog medijskog zeca“, samo što se tada to činilo mnogo perfidnije, sporije i taktičnije nego što bi se to dogodilo danas.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 8. oktobra
Svi čitaoci na poklon dobijaju knjigu o Paji Vuisiću
Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs
Tagovi
