U Italiji imamo tri grupacije koje popunjavaju galaksiju tvrde i ekstremne desnice: neofašisti, imaginarni fašisti i anti-antifašisti. Njima treba dodati i podvrstu „ur-fašista“ po definiciji Umberta Eka. Takođe, južno od Alpa mit o Benitu Musoliniju kao velikom državniku koji je napravio par grešaka (savez sa Adolfom Hitlerom i rasni zakoni) u moru dobrih stvari, nažalost ima zabrinjavajuće mnogo pobornika, uključujući premijerku Đorđu Meloni i predsednika Senata Injacija la Rusu. Njih je teško kvantifikovati, ali sa sigurnošću može da se kaže da ih ima više od deset odsto. Dučeov zli duh lebdi i nad Drugom republikom kao što se provlačio kroz Prvu.
Neofašista u Italiji ima malo, ali ne toliko malo da bi mogli da se ignorišu. Par mikrostranaka i organizacija koje okupljaju neofašiste, najpoznatije su „Casa Pound“ i „Forza Nuova“, nisu ni blizu da mogu da postanu parlamentarne stranke. Problem je što u vladajućim strankama, „Braći Italije“ i „Ligi“, uvek postoji neko ko ima razumevanja za fašiste našeg doba, i što u njihove redove „zaluta“ po neki fašista.
Imaginarni fašisti su posebna sorta i zastupljeni su u svim sektorima, od politike do intelektualnih i sportskih krugova. Predsednik Senata Injacio la Rusa je klasičan primer, ili bivši fudbaler Lacija i Vest Hema Paolo di Kanio. Reč je o osobama koje imaju nostalgiju ili sentimente prema Musoliniju, u privatnim razgovorima brane iz petnih žila „ventennio“ (naziv za fašistički period Italije) a u javnim relativizuju kritike na račun totalitarnog režima, ali jasno stavljaju do znanja da su protiv obnavljanja fašizma.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 18. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
