„Dugo putovanje u mrak…“: Velika istorijska cena koju će Putin morati da plati i koreni sukoba Rusa i Ukrajinaca

Uobičajeno je da se kod velikih kriza kao što je rusko-ukrajinski rat, traže duboki istorijski koreni. U odnosu na vekove rusko-poljskih sukoba ili sukobe između Južnih Slovena, rusko-ukrajinska zajednička istorija nije ispunjena tako krvavim sukobima. Postoji određeno omalovažavanje Ukrajinaca u ruskoj tradiciji, kao i nepriznavanje njihove posebnosti. Otuda i imena Malorusi i Hoholi. Rusi sa pravom kažu da je Kijev majka svih ruskih gradova i da je prva ruska država nastala u Ukrajini. Otada se centar ruske države pomerio na sever. Ruski nacionalisti često ne priznaju ukrajinski jezik, smatrajući ga seljačkim ruskim dijalektom. Nije slučajno jedan od najvećih ruskih pisaca, Gogolj, poreklom Ukrajinac, u svom delu „Večeri na majuru kod Dikanjke“, uveo ukrajinski kroz priče pčelara Panjka. Carska Rusija je od 1863. do 1905. godine zabranjivala upotrebu ukrajinskog jezika, koji se tada razvijao u krajevima pod Austrougarskom. Boljševici su u početku podržali „ukrajinizaciju“ skoro svih knjiga i novina, da bi od tridesetih godina opet započeli da nameću ruski. Ukrajinski je postao ograničen na kuću, filološke časopise i osnovne škole na zapadu zemlje. Profesor Dejan Ajdačić mi je objasnio da je razlika između ruskog i ukrajinskog otprilike kao između srpskog i slovenačkog.

Što se državnosti tiče, Ukrajinci se pozivaju na kozačke autonomije – hetmanate. Čak se i u državnoj himni kaže da su oni braća koja pripadaju kozačkom rodu. Kozaka je bilo i Rusa i drugih, ne samo Ukrajinaca. U kratkovečnoj Ukrajinskoj narodnoj republici (1917–1920), njene vođe su sebi davale kozačku titulu hetmana ili atamana (otamana na ukrajinskom). Tokom 18. veka, kozačke autonomije su polako ukinute. Najveću od njih, Zaporošku Seču, raspustio je po naredbi carice Katarine Srbin Petar Tekelija. Ovo nije prvi put da su se Srbi umešali u istoriju današnje Ukrajine. Nekoliko decenija ranije, Srbi su u današnjoj Luganskoj republici osnovali Slavjanoserbiju, sa najvažnijim gradom Slavjanoserbskom. O tome zna svaki čitalac „Seoba“ Miloša Crnjanskog.

Ta Ukrajinska narodna republika, nastala posle Oktobarske revolucije, ubrzo je postala nemački protektorat. Njen ugled je naročito narušen pokoljima Jevreja. Zapravo, nigde u modernoj istoriji nije pobijeno toliko Jevreja pre dolaska nacista. Najviše Jevreja su u pogromima pobili ukrajinski nacionalisti, znatno belogardejci, pa Crvena armija, a nešto malo i Poljaci. Inače, u Ukrajini je u to doba zavladao haos, pa je proglašeno nekoliko republika, kao što su Odeska sovjetska republika na jugu, i Republika Donjeck – Krivi Rog na istoku. I danas postoji Donjecka narodna republika, a Krivi Rog, gde se uglavnom govori ruski, rodno je mesto predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog.

Istorijska cena za Rusiju će biti velika. Ukrajinski narod je bio veoma podeljen oko pitanja Rusija ili Zapad. Čitav jug i istok su naginjali Rusiji. Za razliku od Krima, izgleda da niko nije dočekao ruske tenkove sa oduševljenjem. Države se uglavnom homogenizuju pod tuđim bombama. Podeljene Ukrajince će možda ujediniti spoljna opasnost

Posle propasti ove republike, Ukrajina je postala sovjetska republika. Posle podrške nacionalnoj emancipaciji dvadesetih godina, nastupila je represija tridesetih, što smo videli na primeru jezika. Ukrajinci smatraju da je najgori primer njihovog ugnjetavanja u to vreme, Holodomor, umiranje nekoliko miliona ukrajinskih seljaka 1932. i 1933. godine. Tu tragediju su u 21. veku proglasili genocidom. Kao i obično, reč genocid je pomalo olako upotrebljena. Surovost staljinističkog režima nije bila usmerena samo na Ukrajince. U odnosu na broj stanovnika, više je stradalo Kazahstanaca. Stradali su i milioni Rusa. Današnja Ukrajina koristi Holodomor za razvijanje antiruskog narativa.

Isto tako Rusi koriste neke ukrajinske političare iz Drugog svetskog rata, da pokažu kako su svi ukrajinski nacionalisti saradnici nacista. Organizacija ukrajinskih nacionalista, čiji je najistaknutiji vođa bio Stepan Bandera, proglasila je ukrajinsku nezavisnost već u prvoj nedelji nakon početka napada Nemačke na Sovjetski Savez. Zarekli su se da će tesno sarađivati sa Velikom Nemačkom. Da bi se umilili nacistima u gradu Lavovu, na zapadu današnje Ukrajine, organizovali su jedan od prvih velikih pogroma Jevreja, ranije čak i od samih nacista. Nacisti su toliko prezirali istočne Slovene (kao i sve druge, osim Hrvata i Slovaka) da su većinu vođa ukrajinskih nacionalista poslali u privilegovani deo logora Zaksenhauzen. Banderina ukrajinska ustanička armija bila je jedna od najčudnovatijih vojski u Evropi. Ponegde se borila sa Nemcima, zbog čega je neki porede sa ravnogorcima. Ipak, najviše su se borili protiv Poljaka i Crvene armije. Ovi „ustanici“ su u Voliniji i istočnoj Galiciji pobili skoro 100.000 Poljaka, po čemu više liče na ustaše. Nacionalistički predsednik Juščenko je Banderi posmrtno dodelio odlikovanje heroja Ukrajine. Evropski parlament je kritikovao to odličje. Predsednik Janukovič je oduzeo tu medalju pokojnom Banderi, uz obrazloženje da on nikada nije bio državljanin Ukrajine.

Mišljenje o Banderi se potpuno razlikuje u tri dela Ukrajine. Na grko-katoličkom zapadu ga smatraju herojem, u središnjim delovima su neutralni, a na istoku i jugu on važi za ratnog zločinca. Ne bi bilo pošteno poistovećivati sve Ukrajince u Drugom svetskom ratu sa banderovcima. Prvo, nacisti su napravili grešku zbog svoje fanatične mržnje prema Slovenima. Planirali su da pobiju ili proteraju Ukrajince, a da od Krima naprave nemačku rivijeru koja bi se zvala Gotenland, „zemlja Gota“. Tako su propustili da od Ukrajine naprave veliku NDH, a od ukrajinskih nacionalista ustaše. Ukrajinci su u ogromnoj većini bili na strani antifašizma. Procentualno su sa Belorusima i Srbima iz NDH bili najveće žrtve nacizma posle Jevreja.

Zbunjuje poziv ukrajinskoj vojsci da zbaci „bandu narkomana i neonacista“ u Kijevu. Ta izjava nije čudnovata samo zato što je Zelenski Jevrejin. Njom se potpuno poriče izborna volja Ukrajinaca koji su na demokratskim izborima Zelenskom dali podršku od 73 odsto. To znači da su za njega glasali i proruski Ukrajinci

Sovjetska Ukrajina je posle 1945. godine objedinila krajeve koji nikada nisu živeli zajedno. Pogotovo su se razlikovali delovi zemlje na zapadu. Odatle su tradicionalno dolazili najžešći ukrajinski nacionalisti i protivnici Rusa. Istok i jug Ukrajine su mnogo naklonjeniji Rusiji.

Posle nezavisnosti, u početku nije bilo mnogo nacionalnih trzavica. Odnosi su se naročito pogoršali za vreme predsednikovanja Viktora Juščenka, koji se pogotovo u svom drugom mandatu zalagao za članstvo Ukrajine u NATO-u, protiv ruskog kao drugog jezika u Ukrajini, kao i za stvaranje jedinstvene Ukrajinske pravoslavne crkve. Već smo pomenuli njegovo slavljenje nacističkih saradnika iz Drugog svetskog rata. Onda se stanje dodatno pogoršalo posle „Euromajdana“ krajem 2013. godine. Demonstranti su protestovali zbog nepotpisivanja ugovora sa EU i približavanja Rusiji. U februaru 2014. godine smenjen je proruski predsednik Janukovič. Rusi su zauzeli Krim. Donjecka i Luganska republika su se otcepile od Ukrajine. Evropska integracija Ukrajine je ostala na dugom štapu, bezvizni režim je uveden 2017. godine. Od 2014. do 2021. godine EU je dodelila pet milijardi evra kredita Ukrajini. Nekoliko puta manja Srbija je za to vreme samo od IPA fondova dobila 1,54 milijarde evra.

Dok je EU bila samo škrta prema Ukrajini, SAD su mamljenjem te nesretne zemlje u NATO začačkali rusku mečku. Profesor Sarote sa Univerziteta Džons Hopkins pokazao je da je širenje NATO-a bez ikakvih ograničenja izazvalo rusko ogorčenje. Najveći ruski strah je onaj od raketa i baza u neposrednoj blizini Rusije. Norveška, članica NATO-a od osnivanja, nikada nije dozvolila stacioniranje stranih vojnika na svom tlu. Genšer, koga mi ne volimo, predlagao je da se Varšavski pakt i NATO ujedine u zajednički sistem kolektivne sigurnosti. Bejker je 1990. godine ponudio Gorbačovu da se NATO neće širiti „nijedan inč“ na istok. Predsednik Buš stariji je međutim imao drugačije stavove. Kasnije su Valensa i Havel pritiskali Klintona da im omogući puno članstvo u Severnoatlantskom paktu. Godine 1994. NATO je saopštio da pozdravlja širenje na istok. Bombardovanje Srbije je dodatno učvrstilo rusko nepoverenje prema Zapadu.

Pristalice Putina će tvrditi da je on morao da preduhitri veće prisustvo NATO-a u Ukrajini. Njegovi kritičari će se zapitati oko cene takvog preventivnog udara. Pri tome nisu bitni samo troškovi sankcija protiv Rusije, ili troškovi vojnih operacija. Istorijska cena za Rusiju će biti mnogo veća. Ukrajinski narod je bio veoma podeljen oko pitanja Rusija ili Zapad. Čitav jug i istok su naginjali Rusiji. Za razliku od Krima, izgleda da niko nije dočekao ruske tenkove sa oduševljenjem. Države se uglavnom homogenizuju pod tuđim bombama. Podeljene Ukrajince će možda ujediniti spoljna opasnost.

Mišljenje o Banderi se potpuno razlikuje u tri dela Ukrajine. Na grko-katoličkom zapadu ga smatraju herojem, u središnjim delovima su neutralni, a na istoku i jugu on važi za ratnog zločinca.

NE BI BILO POŠTENO POISTOVEĆIVATI SVE UKRAJINCE U DRUGOM SVETSKOM RATU SA BANDEROVCIMA. PRVO, NACISTI SU NAPRAVILI GREŠKU ZBOG SVOJE FANATIČNE MRŽNJE PREMA SLOVENIMA. PLANIRALI SU DA POBIJU ILI PROTERAJU UKRAJINCE, A DA OD KRIMA NAPRAVE NEMAČKU RIVIJERU KOJA BI SE ZVALA GOTENLAND, „ZEMLJA GOTA“

Da li ima presedana za ovaj napad? Postoji zemlja koja je samo u februaru četiri puta preventivno bombardovala teritoriju svog suseda. To je Izrael, koji je poslednji put bombardovao položaje Hezbolaha i sirijske vojske na dan ruskog upada u Ukrajinu. Međutim, Izrael ima značajnu međunarodnu podršku, čak i rusku, a njegovi napadi su brzi i efikasni. Nemoguće je tom brzinom napadati, a kamoli trajno zauzeti vojne ciljeve u ogromnoj Ukrajini. Drugi problem je konačni cilj ruske „operacije“, kako ovaj rat zove zvanična Moskva. Zbunjuje poziv ukrajinskoj vojsci da zbaci „bandu narkomana i neonacista“ u Kijevu. Ta izjava nije čudnovata samo zato što je Zelenski Jevrejin. Njom se potpuno poriče izborna volja Ukrajinaca koji su na demokratskim izborima Zelenskom dali podršku od 73 odsto. To znači da su za njega glasali i proruski Ukrajinci. Treći problem je još gori za Rusiju. Ovim napadom je Putin oživeo NATO, koji je po Emanuelu Makronu „doživeo kliničku smrt“. Sada NATO može da izigrava branioca slobode malih naroda.

I konačno, šta je krajnji cilj? Setimo se 1991. godine i početka rata u Jugoslaviji. Na početku se govorilo da je cilj zaštita Srba u Hrvatskoj i odblokiranje opkoljenih kasarni. Niko do danas nije saznao šta je bio cilj napada na Dubrovnik, u kome nije bilo kasarni, niti ugroženih Srba. Možda stvaranje Dubrovačke republike, koju je u Cavtatu proglasio Aleksandar Apolonio, lokalni oriđinale? Danas je sve sramota da priznaju ovako glupu ideju. Isuviše samouvereni zadrigli generali JNA su poverovali da će demonstracija sile biti dovoljna da se nešto desi Hrvatskoj. Šta? Da Hrvati zbace Tuđmana i vrate se u sastav Jugoslavije? Liči li to na sadašnje izjave Kremlja? Napadi na Vukovar i Dubrovnik povećali su simpatije svetskog mnjenja za Hrvate, kao i omrazu na Srbe. Niko više nije slušao prilično opravdane srpske strahove.

Da li Putin veruje da može da obnovi SSSR makar do granica triju velikih slovenskih država, Rusije, Ukrajine i Belorusije (možda i Kazahstana)? Koliko Ukrajinaca bi se opredelilo za to, pogotovo posle ovih nedaća? Naravno, Rusija je premoćna sila. Ona može da neko vreme vodi svoju politiku i bez međunarodne podrške. Možda može da natera Ukrajince da se povinuju. Ali dokle i po koju cenu?

*Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 529