Bio je petak, devet i petnaest uveče, napolju je duvao jak severni vetar sa udarima od čak devedeset i sedam kilometara na sat, i još oko podneva se jedna žuta plastična kesa, koju je vetar raznosio po jugoistočnom delu grada, zalepila za staklo prozora od trpezarije i tako ukrašavala dom, u kojem je sve bilo drugačije već nedelju dana, jer toliko je prošlo otkako je Mate otišao od kuće i nije se vratio. Javio se samo jednom, i to porukom koju je poslao Dobrili: „Javiću se kad se negde smestim. Mate.“ I od tada ništa, nije se javljao. Dobrila je nekoliko puta bila blizu da ga nazove, ali Fric bi joj rekao: „Nemoj da ga zoveš, jer kad budeš čula da nije dostupan, biće ti još gore.“ Tako je bilo i ovog petka uveče, i negde oko pola deset Dobrila je već bila u krevetu, držala je mobilni u ruci i jedino joj je to bilo u glavi, gde bi sad Mate mogao da bude, i Fric je opet rekao: „Ako ga nazoveš, pokajaćeš se.“
CEO TEKST ČITAJTE U SRETENJSKOM DVOBROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD 9. FEBRUARA. DIGITALNO IZDANJE POTRAŽITE NA NSTORE.RS
Tagovi
