Moj prvi put u Sarajevo bio je grozan iako je Sarajevo tada, 1989, još bilo skroz multietnički grad, još su u njemu živeli Kusta, Čola, Brega, Kemo i Nadrealisti, niko nikog još nije ubio iz snajpera, granatom ili već po izboru, ako se izuzme okolnost da su tog 20. avgusta, kada je Željezničar na Grbavici pobedio Zvezdu 3:0, nas pedesetak navijača Zvezde, posle utakmice, do sarajevske železničke stanice jurili neki Manijaci. Čvrsto rešeni da nas, ako ne pobiju, makar prebiju. A i šire.
Nisu nas stigli, ali sam od Sarajeva, tada, video samo Grbavicu i železničku stanicu, i te neke Manijake, kako sami sebe zovu navijači Želje, kako nas vitlaju po ulicama sve do voza. Mi uskačemo voz i posle nas u Beogradu pitaju: „Kako je bilo u Sarajevu?“
– Ma pusti, kad smo izvukli živu glavu! Nikad više tamo, ima puno manijaka! – odgovorio sam i posle skoro 30 godina nisam kročio u Sarajevo.
To ti je, bolan, duh Sarajeva, objašnjavao mi je kasnije neki stručnjak za Sarajevo, al’ koji more duh, pitao sam se ja, kad jedva izvukosmo živu glavu. I to još pre rata.
***
CEO TEKST ČITAJTE U novom broju NEDELJNIKA, koji je na svim kioscima od četvrtka, 19. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
