Za sav ostali svet bio je Žarko Laušević, ali za nju – Merimu Isaković – bio je Tupčo. Divan prijatelj, duša koja „čedno dodiruje“ najtananije delove njenog bića, nešto poput porodice.
Dobar deo potresnog intervjua koji je dala za Nedeljnik 2021. godine Merima Isaković posvetila je upravo njemu – njenom Tupči, osobi koja je, kako sama kaže, od strane publike doživljavana kao polovina njihovog zajedničkog bića.
„Naše scene u „Staklenoj menažeriji“ su zapamćene i voljene do dana današnjih“, prisetila se Merima za Nedeljnik. „Koliko mi je poznato, ovo je bila prva predstava u istoriji srpskog pozorišta koja se igrala dva puta dnevno: i matine i uveče, kao da je film u bioskopu, a publika nas je doživljavala kao dve osobe spojene u jedno isto biće. Mnoge kolege takođe. Neki drugi ljudi su počeli da nas pogrešno doživljavaju kao ljubavnike. Tupčo i ja nikada nismo bili ljubavnici. Naš unutarnji dodir ne pripada toj priči. Naš odnos je bio susretanje dve duše, mnogo delikatniji i dragoceniji. Nikad ukaljan. Imali smo mnogo prilika da postanemo ljubavnici da smo to hteli, tokom beogradskih predstava, i domaćih i međunarodnih turneja, ali nismo. Ne zato što nismo mogli, već zato što to nije priroda našeg odnosa.“
Znao je to vrlo dobro i Vladica, njen pokojni i zauvek voljeni suprug, znao je da je priroda njihovog odnosa bila i da će zauvek ostati „bespolna“. Upravo je on bio taj koji ju je te vrele noći s kraja 1993. godine obavestio o tradgediji koja će, kako se na kraju ispostavilo, zauvek promeniti Žarkovu karijeru, ne dozvolivši joj nikad da dosegne visine koje je bez sumnje trebalo da dosegne, upravo je Vladica bio taj koji ju je istog časa odvezao na aerodrom.
„Dan posle kobne noći, kada se desila tragedija u kojoj je Žarko Laušević pucnjem nehotice ugasio živote dva mladića u Podgorici, Vladica je bio taj koji mi je javio. Došao je u pozorište. „Lepi“, tako me je zvao, „desilo se nešto strašno. Jesi li čula?“ Odvezao me je odmah na aerodrom i odletela sam za Podgoricu, pa u zatvor u Spužu. Tupčo je doveden u sobu sa dugačkim stolom za kojim sedimo njegov drug Ljubo Dapčević i ja okruženi tmurnim stražarima. „Žarko Laušević“, rekoše pri otvaranju vrata. Tupčo sede, drhteći i lomeći prste ruku u beznađu. Oči su mu bile krvave jer su se, prilikom tog nesretnog napada mladića na njega sočiva naglo usekla u oba oka. Cvokotao je gledajući u mene. Verovatno me nije ni mogao jasno videti jer je nosio dioptriju sočiva -6. Čuo je moj glas: „Moj Tupčo, to sam ja.“ Ponavljao je: „Znam, znam, Tupčo, ja sam, ja sam… ja sam možda ubio… Ja sam možda ubio… Dva mladića su ranjena, možda sam ih ubio…“
Nakon tog susreta, Merima se u Beograd vratila okupana suzama, sa slikom slomljenog i strahom i bolom shrvanog Tupče koju nikako nije mogla da izbije iz glave. Ali taj strah što ga je drobio, kaže Merima, nije to „bio strah od toga šta će biti s njim, već strah od toga da je možda usmrtio dva mladića“.
Upravo ta rečenica možda i najbolje oslikava Žarka Lauševića, jednog od najnadarenijih glumaca kojeg su ovi prostori ikada videli (a zaista su ih videli mnogo), i čoveka koji će, iako ga od danas više nema, za sve ostale zauvek ostati upamćen kao takav.
Za nju, Merimu Isaković, on će ipak zauvek ostati isto ono što je pre svog preranog odlaska i bio; duša koja čedno dodiruje najtananije delove njenog bića, njen i samo njen Tupčo.
Tagovi
