Svako malo se setim rečenice koju sam i zapisao u jednom od ovih komentara, a od njega nije prošlo mnogo. Bila je to opaska jednog prijatelja na moje zapažanje da svake nedelje pišem in memoriame. Rekao je: “Tek ćeš da pišeš. Odlazi jedno vreme i ljudi a uz mnoge od njih smo odrastali.” I to se dešava. Iz nedelje u nedelju pišem nekrologe. U prošlom broju sam pisao oproštaj od Simora Stajna, a sada pišem isti Dušku Gojkoviću.
Sada zaista smatram povlasticom ovoga posla to što sam imao priliku da razgovaram sa toliko ljudi, pa i sa pomenutom dvojicom velikana. Moram da priznam da sam mnogo bliži svetu Simora Stajna, jer je njegov svet bio rokenrol, desperadosi, hale, seksualni skandali…
Svet Duška Gojkovića, džez svet, bio je pelcovan od tog intenziteta. Džez je uvek daleko od intenzivnog sveta spektakla koji prati rok i pop muziku. Jer pop i rok zvezde nastupaju na Vembliju, na stadionima, na otvorenim poljima čiji hektari primaju fanove. Čak i klasičari sviraju velike koncerte. Neki od njih. Ali nikada džezer nije svirao na stadionu. Nikada nije Majls Dejvis svirao na Vembliju. To je taj usud džez muzičara. A toliko vežbanja, toliko sati posvećenosti.
CEO TEKST ČITANJE U NOVOM, SPECIJALNOM VASKRŠNJEM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 13. APRILA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
Tagovi
