Narandžasti sako koji mu sleduje kao novom stanovniku Kuće slavnih u Springfildu Vladi Divcu sasvim sigurno bolje stoji nego onaj sivi šljampavi, koji je 1989. godine pokupio negde na putu od aerodroma do hale u Njujorku gde se održavao draft, i koji je uparen sa pantalonama neodgovarajuće boje i kaišem podignutim iznad pupka uz ljubičastu kravatu koja je jedva prelazila pleksus. Te sudbonosne večeri u Medison skver garden došao je čudan spoj košarkaškog „Borata pre Borata“ i epizodnog lika iz „Boljeg života“ – nisu tada Ameri znali ni ko je Borat, ni kako Siniša Pavić stvara likove, ali su videli hodajuću bradatu komediju oličenu u momku koji ne zna reč engleskog, ali koji svojim osmehom šarmira sve. Ove sudbonosne večeri, u Springfildu, pred američkom košarkaškom zajednicom pojavio se ozbiljan čovek, bez brade, koji izgovara snažne poruke o košarci, ljubavi i potrebi da uvek budemo što je moguće bolji ljudi; čovek koji ovog puta nije izazivao smeh, nego poštovanje. Čovek koji je postao besmrtan.
Put između ta dva sakoa ispunjen je brojnim protivrečnostima, ne bi se moglo reći „usponima i padovima“ – pre svega u doživljaju Divca kako u američkoj, tako i u srpskoj javnosti; iako je uvek delovao kao jednostavni veseli momak koji je na talasu urođenog vedrog duha pustio harizmu da mu krči put do životnih uspeha – izrastao je u mnogo složeniju pojavu da bi se mogao smestiti u jednu tako izraubovanu floskulu.
Da, u njegovoj karijeri i životu bilo je uspona i padova, koji su često bili isprepleteni toliko da se nikada sa sigurnošću nije moglo reći da li je uspon baš uspon i da li je pad zaista pad.
Još 1986. kada je protiv Sovjeta izgubio onu loptu – nabacivali su mu oreol luzera; kada je u Argentini bacio hrvatsku zastavu, nabacivali su mu oreol nacionaliste; u Americi su mu se u početku smejali što ne zna jezik i ne zna da igra odbranu; kada je postao generalni menadžer Kingsa, govorili su da u fotelji pravi više flopova nego što je to činio na terenu, a nije bolje prolazio ni u Srbiji kao predsednik Olimpijskog komiteta ili potencijalni investitor.
Da je Vlade Divac pionir upliva evropske košarke u NBA već je postalo opšte mesto iz udžbenika košarkaške istorije, ali Divca su uvek pratili ti ekstremi: u Americi je bio i najveći humanitarac, košarkaški revolucionar koji je promenio poziciju centra i najbolji čovek kog su njegovi saigrači upoznali, ali i mister lapsus koji će u ključnim trenucima da napravi gaf, bilo da se to odnosi na loptu koju je nesrećnim sticajem okolnosti „dodao“ Robertu Oriju, ili kada je kao GM trejdovao Demarkusa Kazinsa.
Od početka je morao da se nosi sa predrasudama, i svaki put je vreme „radilo za njega“, svaki put je izlazio kao pobednik.
Osim kada se vratio u Srbiju. To je jedan od njegovih velikih poraza.
Kada je kao prvi čovek Olimpijskog komiteta svedočio najvećem olimpijskom uspehu sa osam medalja, nije se osetio kao pobednik zato što je ubrzo objavio – u kultnom intervjuu Nedeljniku – da napušta zemlju („Počeo sam stvarno sebe da preispitujem, da li sam ja glup ili lud. Shvatio sam da sam lud, jer je nemoguće da budem glup samo u Srbiji“).
Ulazak u Kuću slavnih je dovoljno velika stvar da niveliše sve poraze osim tog jednog. Jer to je igra koja se prosto igrala na drugom i drugačijem terenu.
Mit o viziji Džerija Vesta
O Divčevoj karijeri postoji mnogo zabluda i pojednostavljivanja.
Njegov dolazak u Lejkerse nije bio baš plod velike vizije velikog Džerija Vesta, legendarnog dži-ema Lejkersa – što ne znači da nije imao vizionarske genijalnosti – koji ga je simbolično i uveo u Kuću slavnih. Više je to splet okolnosti; činjenice da te godine ponuda centara na draftu nije bila velika, da su Lejkersi imali tek 26. pik, da sa Divcem niko nije smeo da rizikuje ranije na draftu.
I ne, nije tačno da niko drugi nije znao za Divca.
O njemu se naveliko govorilo – mada je za mnoge bilo misterija na kojoj poziciji će biti izabran. Njegov agent Mark Flešer bio je ubeđen – bar je tako govorio Divcu – da će biti između petog i petnaestog mesta. Njujork tajms je tada pisao da bi mogao da bude negde između desetog i dvadesetog… Lejkersi zapravo uopšte nisu bili u igri.
I kada je došlo do tog izbora, niko od saradnika Džerija Vesta u Lejkersima nije znao da će dobiti jugoslovenskog diva. Svi su bili začuđeni kada su čuli ime Vlade Divac.
„Agent mi je rekao da ću biti izabran između petog i 15. mesta, ali niko me nije izabrao. Kasnije sam saznao da su svi mislili da pijem i da pušim zato što sam Evropljanin“, govorio je Divac.
Džeri Vest ga je gledao na Mekdonalds turniru protiv Seltiksa.
„Osetio sam tog momka, igrao je već na međunarodnom nivou, bio je odmah spreman da igra. Pitaš se da li će da trenira dovoljno da bi uspeo ovde i nije bio previše atletski nadaren, ali imao je ruke kao superlepak i videlo se da može da radi sve te male stvari. On je bio čovek za nas“, govorio je Vest.
Divac je uspeo da promeni NBA ligu. To je čak povodom njegovog ulaska u Kuću slavnih priznao i Šekil Onil, inače poznat kao neko ko je voleo da ga podbada. Nedavno je pričajući o Nikoli Jokiću, nameštali su mu na penal da ga uporedi sa Divcem, izbegao da ga pohvali („Ne, Vlade je bio užasan“). Ali sada je bio primoran da kaže neku lepu reč: „Bio je među prvim centrima koji se izvlačio na šut, bilo je teško igrati protiv njega.“
Divac je uspeo da promeni NBA košarku zato što je uspeo da promeni i prilagodi sebe.
„Ovde se budim bez pomoći deset budilnika, na trening stižem pre trenera, vežbam dok god on ne kaže da je dosta… E, šta bi moj Dule Vujošević dao da me vidi ovde ovako vrednog. Znam u kakvo sam se kolo uhvatio. Bio mi je to san odmalena. Ako mi je pošlo za rukom da postanem član Lejkersa, onda to ne mogu da ispustim iz ruku“, govorio je Divac te 1989. godine.
Vest je za Divca rekao još neke veoma lepe stvari: „On je najdivnija osoba u čijem sam prisustvu bio u celom svom životu.“
Postoji jedan nestatistički podatak koji govori mnogo više od svake statistike, a koji pokazuje ko je i šta je Divac. U svakom klubu u kom je igrao, kada bi neki generalni menadžer gradio novi tim oko njega, dobio bi titulu menadžera godine u NBA ligi.
Da, veliki Džeri Vest nije bio menadžer godine nijednom tokom osamdesetih kada su Lejkersi osvojili pet titula sa Medžikom, Džabarom, Vortijem i ostalima, nego 1995. godine kada je u klubu kome su po nepisanom pravilu posle povlačenja dinastije predstojale godine tavorenja na dnu, oko Divca napravio tim koji je igrao polufinale konferencije.
Kada je Divac prešao u Šarlot u sezoni 1996/97, te godine je dži-em Hornetsa Bob Bas bio menadžer godine u NBA ligi. Dve godine kasnije Divac prelazi u Sakramento, kao i titula menadžera godine koju je dobio prvi čovek Sakramenta Džef Petri. Zato je Divac uvek bio veliki, jer su se oko njega stvarale velike stvari.
Kako je osvojio Holivud
Divac je po dolasku u Ameriku brzo postao zvezda koja snima reklame. Bio je interesantan kao stranac sa smešnom bradom, kao veseli dečak koji se raduje svakoj utakmici. Posebno je bio omiljen najpoznatijem fanu Lejkersa Džeku Nikolsonu, kome je voleo u prolazu da „baci kosku“ posle postignutog koša.
U prvim godinama u Los Anđelesu je bilo popularno imitiranje Divčevog akcenta. Izveštaji sa utakmica iz tog vremena beleže i da je onaj ko se dovoljno približi terenu mogao da čuje kako ga Medžik Džonson uči engleski. Posle nepune dve godine, Medžik, kao profesor jezika pristao je da javno iznese procenu učinka svog štićenika:
„S obzirom na to da Vlade nije znao reč engleskog pre nego što je došao, dao bih mu peticu. To je mnogo bolja ocena nego što bih ja dobio za jugoslovenski jezik“, rekao je neupućeni Medžik.
Mit o trejdu za Kobija
Kada neko želi da dezavuiše Divca iz naftalina bi izvadio priču o najgorem trejdu. Dakle, Bob Bas koji je posle dovođenja Divca postao GM godine i uspostavio u Šarlotu (konačno!) ekipu koja bi ostvarila više od 50 pobeda – Hornetsi su sa Divcem ostvarili 54 i 51 u te dve godine – što je bilo toliko velika stvar da su u Šarlotu po dolasku Divca govorili da su ostvarili najbolji trejd u istoriji kluba.
Što i nije netačno. Jer dolaskom Divca Hornetsi, koji su bili u potpunom rasulu, dobili su na stabilnosti i mogućnost da najbolji igrači, poput Larija Džonsona i Glena Rajsa igraju na prirodnim pozicijama. I Bob Bas je zbog toga dobio nagradu menadžera godine, a dugoročno etiketu najgoreg trejda jer je za Divca dao Kobija Brajanta.
Samo što se ne zna pozadina tog „dila“ koja je podrazumevala da Hornetsi nikada ne bi ni uzeli Kobija da nisu znali da će za njega dobiti Divca iz dva razloga.
Prvi, Kobi kao srednjoškolac nije bio prepoznat kao toliko veliki talenat da bi se tukli oko njega – jer i 12 timova pre Šarlota ga je propustilo na draftu. A drugi razlog je taj – a to očigledno malo ljudi zna – što je Kobi odbio da obavi trening u Šarlotu, što je bila poruka da on tamo ne želi da igra.
Divac i politika
Divčevom imidžu nije mnogo štetilo to što se zemlja iz koje dolazi raspada i što je rat počeo da bukti. Iako se govorilo i o njegovom odnosu sa Draženom Petrovićem, Divac je u Los Anđelesu sve vreme bio ljubimac. A on nije pokušavao da se distancira od onoga što ga je iznutra izjedalo.
Divac je podržavao opoziciju u Srbiji devedesetih („Moja podrška studentima i protestima protiv Miloševićeve politike bila je moj lični stav jer nas je njegova politika vodila u propast. Isto je bilo i kada sam dao podršku demokratama. To je bilo moje lično uverenje da mi, kao mala i siromašna država, definitivno ne možemo protiv svetskih sila i da ne možemo da opstanemo kao zatvoreno društvo“).
To je samo jedna strana njegove priče o razočaranjima („Ono što su demokrate tada zaboravile jeste da sam ja, dok sam njima i na demonstracijama i na izborima davao podršku, već bio i milioner i svetski uspešan, i da moja podrška nije bila nikada iz ličnih ciljeva, nego iz empatije prema narodu u Srbiji. Tako da sam se ja borio za njihov boljitak, a oni samo za svoj. Kada su to zaboravili i došli do vlasti, para i moći, ja sam im postao sumnjivo lice“).
Mit o Divcu kao kandidatu za predsednika
O tome su često pisali i američki mediji. Ali Divac kaže da nikada nije to planirao.
„Boris Tadić mi je pred moj oproštaj od košarke ponudio da budem gradonačelnik Beograda, kada sam kod njega bio na neformalnom sastanku, a ja sam mu rekao da to neću, nego hoću njegovo mesto. Oni koji me poznaju znaju da je to moj način humora, da znam gde je nekome slaba tačka i da je pritisnem, i nisam ni mislio da je on shvatio drugačije iako sam video da mu nije bilo svejedno“, pričao je Divac.
Divac kao spasilac 1
Divac je posle Petog oktobra u Srbiju prvi put došao kao spasilac. Zapravo, još uvek je bio u Americi kada je preuzeo sa sveže penzionisanim Sašom Danilovićem uz Paspalja i Dalipagića rukovođenje svojim bivšim klubom Partizanom, koji je u to revolucionarno vreme bio viđen za smeštanje na smetlište istorije, mesto namenjeno predstavnicima tadašnjeg režima.
Sačuvali su klub koji je duboko bio vezan za establišment – a stolovanje Ivice Dačića, tada junoše i portparola SPS-a, u predsedničkoj fotelji kluba samo je simbolično pokazivalo te veze. Divac je zamenio Dačića u klubu koji su na o-ruk postavili kao glavni motor srpske košarke za narednu deceniju i kusur.
Divac je prvi put tako spasao srpsku košarku.
Kada je i formalno došao u Srbiju kao potencijalni investitor, došlo je razočaranje. Shvatio je da ne shvata svoju zemlju. Ni kao sportista, ni kao čovek.
Divac kao spasilac 2, ili mit o Divcu kao lošem generalnom menadžeru
Iako se mnogo govorilo o tome da je Divac kao glavni čovek u Sakramentu za košarku srljao iz kiksa u kiks, teza da je on loš generalni menadžer teško je održiva iz prostog razloga što Divac nije doveden kao generalni menadžer, bez obzira na to šta mu je pisalo na vizitkarti.
Divac je došao u Kingse da sačuva klub od potpunog raspada. Sakramento je bio na ivici preseljenja u Sijetl, što je sprečeno spletom okolnosti i činjenicom da je bivša NBA zvezda Kevin Džonson bio gradonačelnik u tom trenutku i znao je koliko je važan NBA tim u tako malom gradu. Navijači su potpuno izgubili veru u klub i bio je potreban neko ko će svojim imenom da podigne energiju i novom menadžmentu da malo vremena za stabilizaciju.
Greške koje mu se pripisuju nastale su u to vreme „fikus-faze“, a ispostaviće se da i nisu toliko tragične, poput famoznog pika iz 2019.
Divac
kao spasilac 3,
ili priča o srpskom Sakramentu
U međuvremenu je Divac izrastao u ozbiljnog GM-a, ponovo je iz početka morao da prođe sve. I prozivke da ne razume jezik dovoljno dobro, i da je neznalica. I baš kao što je nekada njegova kuća bila nezvanični konzulat tokom devedesetih, tako su Kingsi postali nezvanični košarkaški srpski konzulat. Kako god se završilo Svetsko prvenstvo u Kini, očito je da je u trouglu koji nosi ekipu (Jokić–Bogdanović–Bjelica) koju su makar u prvom delu takmičenja proglašavali najubojitijom na svetu, uticaj Divca veoma značajan. Bogdan Bogdanović je od evroligaškog igrača izrastao u vrhunskog NBA strelca kom su mali evropski koševi, a pitanje je da li bi u drugom klubu dobio toliko prostora i strpljenja. Bjelicu je sprečio da se vrati u Evropu i vratio mu samopouzdanje uz prostor da pokaže da je ozbiljan NBA igrač. Uz to je angažovan i Igor Kokoškov koji će, najverovatnije, jednog dana biti selektor Srbije.
Da, Divac i dalje spasava srpsku košarku.
Kultni intervju
„Želeo bih da kako god se zvao onaj ko je na čelu Srbije, nije važno da li je Vučić ili neko drugi, da shvate da njihov uspeh zavisi od toga koliko su okruženi uspešnijim ljudima od sebe“, rekao je Divac u tom intervjuu za Nedeljnik.
Tako on radi u Sakramentu. Zato je tačno trideset godina od kada je prvi put kročio na tlo Amerike primljen u Kuću slavnih.
„Voleo bih da shvate i da je sve prolazno, i njihova vlast, i oni, i ja, i da dok smo na ovom svetu, ostavimo nešto pozitivno iza nas“, govorio je i to Divac.
Tagovi
