Kina pred XX kongres komunista je slika i prilika distopijskih romana. Režim kontroliše svaki detalj života građana, od ulice sa novim tehnologijama za prepoznavanje lica do interneta koji je pod kompletnom kontrolom. Kineska propaganda decenijama širi bajke o miroljubivoj, bezopasnoj i dobroćudnoj Kini koja je od dolaska na vlast komunista izgubila iz svog nacionalnog DNK ratne ambicije i teritorijalne aspiracije. Istina je da je komunistička Kina vodila pet ratova i gotovo sve je ona prva počela, od okupacije Tibeta koja i danas traje, preko Koreje, Indije, Sovjetskog Saveza, do Vijetnama
Kineski predsednik Si Đinping je naučio dve veoma važne lekcije od Staljina i svoje mame Đi Sin: od Gruzijca da vlast ima onaj ko kontroliše partiju, a od mame da u Kineskoj komunističkoj partiji uvek treba biti što je više moguće levo i kloniti se liberala i reformatora. Zato neće biti iznenađenje ako kineski predsednik na predstojećem XX kongresu Kineske komunističke partije zadrži sve ključne funkcije – od generalnog sekretara partije do sekretara Centralnog vojnog komiteta Narodnooslobodilačke armije i „jezgra“ vođstva – i povede zemlju u prerađenu i modernizovanu verziju Kine Mao Cedunga.
Od „velikog vođe“ Si je pokupio i naravoučenije da u Kini vlast treba akumulirati a nikako delegirati jer odredi onih koji hoće da te skinu sa vlasti nisu nikada malobrojni. Od prvog dana ulaska u Džongnanhaj Si je temeljno i beskrupulozno osvajao tri ključne poluge vlasti u Kini: vojska, policija i propaganda, ili kako ih u Pekingu apostrofiraju kroz opasku da se vlada puškom, nožem i olovkom.
Životna priča Sija i njegove familije, posebno oca koji je dva puta završio na spisku „izdajnika“, sa svim posledicama, ukazuju da predsednik Kine ne deluje kao ideolog, već kao preživeli, uspešno „prevaspitani intelektualac“ koji je shvatio da mora da kontroliše partiju, a da bi ta kontrola bila efikasna kormilo mora da ide ulevo.
Nije slučajno da je prvi cilj Si Đinpinga na dolazećem kongresu da bude izjednačen sa Mao Cedungom, i da poput njega dobije naziv „vođa“. Druga meta je da posle promene Ustava koja mu je omogućila treći predsednički mandat i prošlogodišnje „Rezolucije o istoriji“ – treće u povesti komunističke imperije posle Maove iz 1945. i Dengove iz 1981. godine – prokrči put ka doživotnom mandatu.
U pomenutoj „Rezoluciji o istoriji“ koja u dobroj meri dovodi u pitanje Dengovu i reafirmiše Maovu, jasno se vidi ambicija Si Đinpinga da ostane na vlasti do sudnjeg dana i da bude Mao Cedung 21. veka. Od Deng Sjaopingove zaostavštine, uključujući i kolektivno vođenje države kako bi se izbegao novi apsolutista poput Maoa, nije ostalo ništa.
Si Đinping vrlo dobro zna da njegova vlast može da bude neograničena samo ako nema vremenske limite, odnosno ako Kinezi steknu percepciju da će doživotno vladati, onda će moći da koristi sve poluge vlasti i represivnog aparata kao Mao ili kineski carevi.
U prethodnih deset godina Si je transformisao partiju i posebno njen vrh koji se od kolektivnog tela, u kome je sekretar bio prvi među jednakima, pretvorio u poslušnički dekor neprikosnovenog i nepogrešivog lidera. Glavni kriterijum za pravljenje karijere u Sijevoj Kini nije kompetentnost već vernost i poslušnost.
Ulizičko ponašanje i traženje načina da se pokaže ljubav prema „vođi“ dostigli su takve razmere da su pojedini lokalni lideri predložili da se u hrišćanskim crkvama umesto lica Isusa Hrista nacrta lik Si Đinpinga. Groteskno izgledaju i lokalni funkcioneri koji teatralno izražavaju večnu zahvalnost što im je predsednik došao u posetu.
Koliko je veliki strah u Kini najbolje govori činjenica da su u partiji koja ima skoro sto miliona članova zagovornici moderne i otvorene Kine morali da se sakriju iza apela stogodišnjaka Song Pinga, rođenog 1917. godine. Song je preživeo Maove revolucije, reforme i čistke i nema problem s tim da bude jedini Kinez s petljom da podseti svoje sunarodnike na reči Deng Sjaopinga kome duguju blagostanje u poslednjih 30 godina. „Reforme i otvorenost su jedini put za prosperitet i ostvarenje kineskog sna.“
Si je iskoristio borbu protiv korupcije u partiji i državnom aparatu da eliminiše sve svoje protivnike, posebno ljude dvojice prethodnih predsednika, a zatim i sve perjanice kineskog ekonomskog buma i simbole kapitalizma koji je lansirao Kinu na drugo mesto najmoćnijih država sveta.
Nema nikakvih sumnji da će u mastodontskoj Narodnoj sali na trgu Tjenanmen 2.300 probranih delegata među 95 miliona drugova članova znati da izaberu najboljih 205 drugova sa pravom glasa (i 170 bez prava glasa) u Centralnom komitetu, a oni će odabrati 25 članova Politbiroa koji će na kraju odrediti sedam članova stalnog Politbiroa. Nema nikakve sumnje da će volja Si Đinpinga na kongresu biti kao „sveti duh“ u Sikstinskoj kapeli kada se bira papa.
Kina pred XX kongres komunista je slika i prilika distopijskih romana. Režim kontroliše svaki detalj život građana, od ulice sa novim tehnologijama za prepoznavanje lica do interneta koji je pod kompletnom kontrolom.
Kineska propaganda decenijama širi bajke o miroljubivoj, bezopasnoj i dobroćudnoj Kini koja je od dolaska na vlast komunista izgubila iz svog nacionalnog DNK ratne ambicije i teritorijalne aspiracije. Istina je da je komunistička Kina vodila pet ratova i gotovo sve je ona prva počela, od okupacije Tibeta koja i danas traje, preko Koreje, Indije, Sovjetskog Saveza, do Vijetnama.
Komunistički režim u Kini od dolaska na vlast Si Đinpinga pre 10 godina sistematski vodi ultranacionalističku propagandu, sa primesama rasizma, zajedno sa širenjem animoziteta prema zapadnom svetu, posebno prema Sjedinjenim Američkim Državama i Severnoatlantskoj alijansi.
Čitave armije botova na društvenim mrežama svakodnevno raspiruju ideje o kineskoj supremaciji i mržnji prema Zapadu i SAD dok se univerzalne vrednosti kao što su ljudska prava i slobode ismejavaju ili minimiziraju.
Anksioznost u progresivnom delu kineskog društva, ali i na Zapadu, dodatno je pojačalo pojavljivanje jednog istorijskog eseja bez potpisa u reviji Kineske akademije za istoriju. U njemu se delimično relativizuje i u dobroj meri opravdava odluka careva iz dinastija Ming i Đing da izoluju Kinu posle zlatnog perioda i legendarnih istraživačkih putovanja admirala Dženg Hea.
U eseju se kaže da je pogrešno smatrati odluke cara Džangdija i njegovih naslednika kao izolacionističke. Štaviše, te odluke su po nepotpisanim autorima omogućile Kini da odoleva dugo kolonijalnim apetitima zapadnih sila a da pritom nisu blokirali trgovinu Kine sa ostatkom sveta i razmenu znanja. Nije mali broj onih koji su u tom članku Kineske akademije za istoriju videli najavu mogućnosti poteza koji bi išli u pravcu odvajanja Kine od zapadnog sveta.
„Sakrij svoju snagu i čekaj svoj trenutak“, savetovao je Deng Sjaoping svoje naslednike, ali Si Đinping ne želi više da sakriva snagu a još manje da čeka. Kineski imperator u novom ruhu nema samo ambiciju da stane uz rame Mao Cedunga već i da se popne iznad njega tako što će u sledećem petogodišnjem mandatu osvojiti Tajvan (Formoza nije nikada bila deo komunističke Kine, tako da je pitanje da li je ispravno govoriti o povratku ili ujedinjenju), a Kina da postane prva planetarna ekonomija, ispred SAD po BDP-u. U tom kontekstu mu je potrebna apsolutna vlast.
Komunistički lider je obećao svojim partijskim drugovima i kineskoj javnosti da neće ostaviti pitanje Tajvana kao nerešen problem i breme budućim generacijama, što je indirektna najava vojne intervencije na Tajvan u sledećih pet do deset godina. Poruka upućena Amerikancima i Tajvancima da ko se igra vatrom umire u plamenu eksplicitna je pretnja, da će uzeti Formozu milom i silom.
Kina i pored svoje veličine pati od sindroma opkoljenosti i izolovanosti. Međunarodna izolacija je noćna mora za Peking i zato predsednik Si Đinping predano radi na širenju i jačanju saveza antizapadnih zemlja kako bi Kina, ili bilo koja članica tog saveza kao sada Ruska Federacija, bila u stanju da izdrži sankcije Zapada.
Kina je mnogo više uvezana trgovinski i ekonomski sa zapadnim svetom nego Rusija i za nju bi bilo mnogo bolnije i pogubnije uvođenje sankcija ili prekid odnosa sa Zapadom već na kratki i srednji rok, a kamoli dugi. Kinezi već osećaju posledice od zabrane slobodnog pristupa zapadnim najnaprednijim tehnologijama zbog čega već gube korak, i eventualno dodatno zaoštravanje odnosa bi ostavilo dubok trag.
Insistiranje Džongnanhaja na poslednjem samitu BRICS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika) da se društvo proširi na Iran i Argentinu deo je velikog projekta koji ima veoma zvučno ime na engleskom jeziku „The West and the Rest“, što će reći „Zapad i ostali“, gde bi svi ostali bili predvođeni Kinom.
Ključna zemlja za uspeh kineskog plana je Indija. U Pekingu su svesni da odnosi sa Nju Delhijem ne mogu da idu dalje od trgovinskih, ali bi njima bilo dovoljno da Indija postane antizapadna ili barem neutralna u budućem, neizbežnom, obračunu sa slobodnim svetom. Bez Indije na svojoj strani ili prijateljski neutralne, Kina ne može da zagospodari Indijskim okeanom.
Mamac za Indiju da izađe iz indo-pacifičkog saveza „Quad“ (SAD, Japan, Australija i Indija) ponuda je Si Đinpinga indijskom premijeru Modiju da Peking i Nju Delhi zajedno upravljaju trgovinom u Aziji, Africi i Južnoj Americi sa perspektivom novog privrednog rasta od kojeg bi najviše koristi imale Indija i Kina.
Drugi sto na kome Peking igra ključnu ulogu je Šangajska organizacija za saradnju. Na samitu u Samarkandu Si Đinping se defakto izdigao u vođu grupe zemalja koju pored Kine, Rusije i Indije čine bivše centralnoazijske republike SSSR-a, plus Pakistan, s jasnom namerom da se profilišu kao geopolitička stvarnost i oponent SAD i EU, ali i da budu neka vrsta štita kineskog projekta Novog puta svile (Pojas i put).
U idealnom scenariju za Peking bi bila simbioza dva projekta, BRICS i Šangajska organizacija za saradnju, naravno sa novim članovima u Aziji, Africi i Južnoj Americi. Na taj način bi Peking imao na svojoj strani više od polovine stanovništva na planeti i države koje proizvode više od trećine svetskog BDP-a. Drugim rečima, Si Đinping ima nameru da okrene sto i da Kina sa svojim saveznicima, onog momenta kada bude isključena iz ekonomskog i trgovinskog prostora zemalja slobodnog sveta, pokuša da izoluje Ameriku, EU, Japan i Australiju.
Jedan od stubova pomenute politike je i tzv. dedolarizacija, to jest plan da se dolar zameni juanom kao sredstvom plaćanja u međunarodnom platnom prometu i trgovini. Peking i Nju Delhi, svako iz svog razloga, počeli su da koriste juan kao sredstvo plaćanja u trgovini sa Rusijom. Na taj način pomažu Rusiji da izbegne sankcije i eksploatišu primamljivu priliku da po povoljnim cenama dobiju energente i primarne materije iz Rusije.
Sankcije koje su SAD, EU i njihovi planetarni saveznici uveli Ruskoj Federaciji su veliki stres-test za Kinu i njen kapacitet da ublaži ili poništi dejstva kaznenih ekonomskih mera Zapada. Nije slučajno da se kineski zvaničnici nisu ni u jednom momentu izjašnjavali o dometima i rezultatima ruske invazije na Ukrajinu, ali je zato Li Džanšu, treći čovek u komunističkoj nomenklaturi iza Si Đinpinga i Li Kećanga, sa likovanjem konstatovao na Ekonomskom forumu u Vladivostoku: „Veoma smo zadovoljni što vidimo da ruska ekonomija pod vođstvom Vladimira Putina nije poklekla pod žestokim sankcijama Sjedinjenih Američkih Država i drugih zapadnih zemalja.“
Rečenica Li Džanšua nije značajna samo zbog podrške Moskvi već u sebi nosi i drugu poruku, mnogo važnije, ekonomija se ne bazira na tržišnim pravilima i slobodnoj ekonomskoj inicijativi već je „pod vođstvom Putina“, kao što je u Kini pod palicom Si Đinpinga. Na taj način Kina stavlja do znanja da je gotovo sa tržišnom ekonomijom i slobodnom inicijativom i da se točak istorije vraća unazad na plansku i partijsku ekonomiju, to jest da su ekonomija i poslovni ljudi potčinjeni političarima, njihovim ciljevima koje oni oblače u nacionalne interese.
Indikativan je i odnos medija prema ruskoj agresiji na Ukrajinu. Zvanični Peking vodi politiku neutralnosti, ali mediji pod njegovom kontrolom vode ne toliko prorusku koliko antizapadnu propagandu, toliko izraženu da neobavešteni gledalac misli da je NATO napao Rusiju. Zato ne iznenađuje da većina Kineza podržava Putina što znatno olakšava poziciju Si Đinpinga.
Kina troši toliko veliki novac na naoružavanje i izgradnju flote – u međuvremenu kineska mornarica prvi put u istoriji ima više ratnih brodova nego SAD – da se postavlja pitanje samo kada će upotrebiti silu protiv komšija i pored toga što niko od njih ne ugrožava njen teritorijalni integritet.
Tajvan nije samo strateški značajan za Kinu u smislu slobodnog prolaza kroz Južno kinesko more i pristup Pacifiku, već i zato što se na Tajvanu proizvodi 60 odsto poluprovodnika bez kojih nije moguće zamisliti nove tehnologije.
Režim u Pekingu je sa brutalnim potčinjavanjem Hongkonga i nepoštovanjem postignutog sporazuma sa Londonom – garantovao je do 2047. godine autonomiju bivšoj britanskoj koloniji – stavio ad akta svaku priču da bi Tajvan, po ugledu na Hongkong, mogao da pristane da uđe u Kinu sa formulom „jedna zemlja, dva sistema“.
Kina ne želi da se zaustavi na Tajvanu, ambicije Džongnanhaja idu mnogo dalje i ciljaju Indijski okean: na taj način bi nekadašnja Centralna imperija gospodarila evroazijskim kontinentom i držala bi u šaci Afriku dok bi Brazil, Argentina i Venecuela bili njihova „peta kolona“ na američkom kontinentu.
U poslednjih 40 godina između komunističke nomenklature i širokih narodnih masa važi nepisani „socijalni pakt“: partija garantuje konstantan rast životnog standarda a narod bezuslovnu i bespogovornu podršku. Ta formula je besprekorno funkcionisala do početka drugog mandata Sija kada je on napravio veliki zaokret i poveo neprijateljsku politiku prema krupnim biznismenima, pojačao je kontrolu nad digitalnim kolosima i sektorom privatnog obrazovanja. Udario je i na prava velikih multinacionalnih kompanija koje su investirale pozamašne sume novca. Sve to je kreiralo negativnu poslovnu klimu i investicije su se drastično smanjile. Pandemija je došla samo kao so na ranu, zapadni investitori su je iskoristili da „pobegnu“ a domaći su platili ceh gubljenjem kontrole nad vlastitim biznisom.
Kina je u poslednjem kvartalu ostvarila privredni rast od 0,4 odsto. To je najgori rezultat od 1992. godine, ako isključimo prva tri meseca u 2020. godini. Režim je proklamovao, kao cilj, privredni rast u 2022. godini od 5,5 odsto, ali je već sada jasno da će biti znatno manji, verovatno ispod tri posto. Politbiro Komunističke partije Kine prvi put nakon nekoliko decenija nije dao precizne brojeve o predviđenom privrednom rastu limitirajući se na formulaciju da će u 2022. godini biti realizovani „najbolji mogući rezultati“.
Investicije u Novi put svile su takođe znatno opale. Ranijih godina su nadmašivale redovno sto milijardi dolara godišnje, ove se barata iznosom od tridesetak milijardi.
Takođe, imidž Kine se znatno pogoršao u svim zemljama gde postoji elementarna sloboda medija. Po rezultatima istraživanja kojim je Pew Research Center obradio 19 država, čak 68 odsto ispitanika nema blagonaklono mišljenje prema Pekingu. Sve je manje zemalja koje žele da pozajme novac od Kine ili da uzmu njihove investicije posle gorkih iskustava država koje su upale u kinesku dužničku zamku.
U međuvremenu, inflacija galopira primoravajući lokalne vlasti, preduzeća i porodice da se zadužuju. Kina jeste bogata ako gledamo apsolutne brojeve ali je prilično siromašna ako uzmemo kao parametar BDP po glavi stanovnika koji je na nivou Bugarske.
Juan je sve slabiji u odnosu na dolar, dok nad celom kineskom ekonomijom visi kao Damoklov mač tržište nekretnina koje beleži konstantni pad već 13 meseci. Bankrot najveće kompanije Evergrande i odluka vlade da pooštri maksimalno uslove za davanje kredita za izgradnju novih stambenih objekata, pojačava strah da bi u jednom momentu mogao da eksplodira spekulativni balon nekretnina. U tom slučaju Si Đinping bi se našao u velikom problemu i budući da se radi o političaru koji pre svega gleda kako da spase sebe a tek onda zemlju, nije teško zamisliti da posegne za Tajvanom i otvaranjem Pandorine kutije. Ako je agresija Rusije na Ukrajinu cunami, onda bi napad na Formozu bio nepovratna klimatska promena.
Tagovi
