*Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku broj 679
Treći maj 2023. godine oštrim sečivom urezao je ožiljak u kolektivno pamćenje nacije.
Nakon prvomajskih praznika brutalni pucnji odjeknuli su ne samo hodnikom škole u Ulici kralja Milutina – čula ih je cela Srbija.
Dok su se sati prelivali u dane, mesece, a sada već i godine, činilo se da je sve rečeno, da je svaki detalj masovnog ubistva, kakvo Srbija ne pamti, ugledao svetlost dana.
Sve do presude pretposlednjeg dana prošle godine, na kojem je otac ubice, doktor medicine Vladimir Kecmanović, osuđen na 14,5 godina zatvora, a majka, docentkinja dr na Biološkom fakultetu i sudski veštak Miljana Kecmanović, osuđena na tri godine.
A ceo proces, bio je samo iznuđeno rešenje. Ne može se ovo suđenjima roditeljima nazvati pravdom, a još manje satisfakcijom za porodice žrtava (ako uopšte može postojati satisfakcija za roditelja koji nadživi svoje dete).
Ali makar se došlo do nekih, do sada vešto sakrivenih činjenica, koje bacaju novo svetlo na ceo slučaj, a koje bi morale da budu jednom u potpunosti objavljene, samo da se ne ponovi ni jedan jedini pokušaj najveće mirnodopske tragedije u inače bogatoj istoriji nasilja u zemlji.
A te činjenice uključuju video-igre koje su možda podstakle nasilje, ženomrzačke sadržaje koji su mogli da oblikuju pogled na svet dečaka ubice i streljana koja, ispostavlja se, uopšte nije streljana, već klub za usavršavanje veština pripadnika specijalnih jedinica…
U kombinaciji sa roditeljskim zapuštanjem i zanemarivanjem deteta i sistemom koji ne reaguje ni na jedan znak upozorenja, niti išta čini da se slično ne ponovi, moglo bi da bude tek delić odgovora na ono pitanje koje odjekuje svakog dana, u svakom od nas: kako je mogao uopšte da se desi 3. maj?
Kako je jedan dečak uopšte došao na ideju da uzme oružje i ode sa njim u školu?
I kako je uopšte došao na ideju da puca u decu čiji je jedini, figurativno, greh bio taj što su išli u istu školu sa tim dečakom?
PROBLEMI SA PSIHOM, IGRE, FILMOVI…
Ispostavilo se, na osnovu onog što su pojedini roditelji žrtava pričali medijima, da su dečaku još 2017. godine, kada je imao svega osam godina, u klinici gde je sada zatvoren, „dijagnostikovani problemi sa psihom, nervima i gubitak svesti“.
Tada su roditelji, a spomenuli smo već da su to doktor medicine i doktor nauka biološke struke, dobili preporuku da se obrate psihologu i rade sa dečakom na terapijama.
Ignorisali su. Sistem nije reagovao.
Proučavao je zakone i noćima igrao igrice koje deci stvaraju relativizaciju nasilja i u kojima se sve gleda kao meta.
„Zločinac je rekao da je našu decu gledao kao mete i da je pucao 100 sekundi, tačno toliko koliko traje igrica. Tad se zaustavio da bi se opustio, kao i u igrici kad mu se adrenalin podigne. Nakon tog vremena on ima pauzu pa nastavlja, kao i u masakru. Tada se uplašio za svoj život, i izašao je“, ispričao je Anđelko Aćimović, otac žrtve, male Angeline, u intervjuu jednom beogradskom mediju.
dečak imao psihičke probleme kad je imao 8 godina
Profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu Tamara Džamonja Ignjatović za Nedeljnik objašnjava da roditelji prvi treba da primete promene u ponašanju, ali su često skloni minimiziranju problema svog deteta.
„Ipak, to će pre neko iz okoline primetiti. Kao što se i sami branimo mehanizmima odbrane od uvida u sopstvene nedostatke, tako se i roditelji brane od uvida u nedostatke deteta, jer to ugrožava njihovo mentalno stanje, raspoloženje i samopoštovanje kao roditelja“, rekla je profesorka Džamonja Ignjatović dodajući da to da li je maloletni dečak imao psihičkih problema sa osam godina, moraju da utvrde stručnjaci na osnovu pregleda.
Pored roditelja, bliža okolina poput prijatelja i šire porodice može da primeti neke znake, ali u tom uzrastu tu su i škola i prosvetni radnici koji mogu objektivno, na osnovu iskustava sa drugom decom, mnogo lakše uočiti odstupanja deteta u odnosu na svoje vršnjake.
Pre svega je važno utvrditi da li dete zaista ima dijagnozu ili se suočava sa nekom vrstom razvojne teškoće. Mnoge poteškoće kod dece često se pogrešno tumače kao trenutna razvojna kriza ili problemi u prilagođavanju određenim fazama, kao što su početak škole ili adaptacija na vrtić.
Nisu svi problemi koji se primete kod deteta odmah znak da se radi o mentalnom poremećaju ili specifičnoj dijagnozi.
Da bi se to utvrdilo, svakako treba odvesti dete kod dečjeg psihijatra, psihologa ili u institucije koje se bave procenom i lečenjem ako je ono potrebno. Dalje kreće postupak, pomoć ili podrška detetu a neki put zaista i terapija“, objašnjava Tamara Džamonja Ignjatović.
Jedan od najgorih aspekata roditeljskog zanemarivanja jeste činjenica da su sa samo 11 godina, roditelji dečaku omogućili pristup oružju.
ženomrzački sadržaji dopušteni na početku puberteta
„Ženomrzački“ sadržaji u velikom broju slučajeva nasilja, oblikuju odnos prema ženama, ali i prema nasilju uopšte, a prema rečima Anđelka Aćimovića, dečaku koji je ubio osam devojčica, jednog dečaka i čuvara, bilo je dopušteno da ovakve sadržaje prati još na početku puberteta.
Sklonost gledanja određene vrste sadržaja govori i o nekim predispozicijama, a sami biramo šta ćemo da radimo na osnovu sklonosti, što posle dodatno može da oblikuje naše karakteristike, objašnjava psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović.
„Što se konkretnog slučaja tiče, mi ne možemo sa sigurnošću da znamo da li je tako ili nije, ali generalno gledano na nas uvek utiče okruženje u određenoj meri. Činjenica je da mnoga deca gledaju ili igraju nasilne video-igre a da to ne utiče na njihovo ponašanje. Postoje ipak neke predispozicije da to utiče na vas u sklopu mnogo faktora i sva psihološka istraživanja kažu da se apsolutno ne sme baciti težište samo na određenu vrstu medija ili određenu vrstu agresivnih video-igara. Svakako da to dodatno može da potkrepi ono za šta već osoba ima sklonosti ili da modeluje ponašanje“, navodi sagovornica Nedeljnika.
OBUKA ZA SPECIJALNE JEDINICE, A NE STRELJANE
Poseban problem je otkriće da su detetu, samo tri godine nakon što su otkriveni problemi sa psihom, dakle, u trenutku kada, složili bi se svi stručnjaci, detetu treba pažnja, lečenje, možda učenje empatiji, otac i majka stavili oružje u ruke. I ne samo to, već su ga odveli, ne u streljanu, kako se pogrešno ponavlja u javnosti od prvog dana, već u klub koji se bavi „sportom za pripadnike specijalnih jedinica“.
„Practical shooting“, odnosno praktično streljaštvo, smatra se „sportom čiji je osnovni cilj simulacija stvarnih borbenih situacija“.
„Reč je o veštini koja zahteva brzinu, preciznost i sposobnost donošenja odluka u delovima sekunde, osobinama neophodnim za pripadnike specijalnih jedinica i vojnih profesionalaca“, reklamira se ovaj sport na internetu.
Prema definiciji Međunarodne konfederacije praktičnog streljaštva (IPSC), ovaj „sport“ podrazumeva „dinamično upravljanje vatrenim oružjem u realističnim scenarijima“.
„Takve vežbe uključuju pucanje iz pokreta, menjanje položaja – stojećeg, čučećeg ili ležećeg, kao i prilagođavanje različitim vrstama prepreka“, navodi se u opisu.
Koliko je ovaj „sport“ zapravo obuka za specijalne jedinice vidi se i po nazivima klubova koji se takmiče u Srbiji. Tu su klubovi – Žandarmerija, Kobre, PTJ-Grifon (Protivteroristička jedinica)…
Za maloletnog dečaka, otkriveno je da je trenirao u klubu praktičnog streljaštva Partizan. Instruktor iz tog kluba osuđen je na 15 meseci, ali ne zbog obuke maloletnog dečaka, već zbog „lažnog svedočenja“.
Zabrinjavajuće je što je i danas na naslovnoj strani sajta kluba i dalje fotografija na kojoj se vidi dvoje dece koja drže oružje. Pored njih je fotografija Vladimira Putina.
Takođe, tamo i danas postoje opisi sa instrukcijama kako pucati u različitim položajima. Obuka je opisana gotovo vojničkom preciznošću: od položaja obraza, pravilnog hvata oružja, do detalja o ugaonim promenama tokom pucanja.
Čak se navodi i upotreba oružja u uslovima smanjene vidljivosti, što još jednom ukazuje na prirodu treninga dizajniranog uglavnom za one koji se pripremaju za ekstremne situacije.
ZABRANA NIJE IZRIČITO PROPISANA ZAKONOM
„Pravni okvir za rad streljana nalazi se u Zakonu o oružju i municiji i Pravilniku o bližim uslovima obavljanja, načinu sprovođenja i programu obuke za rukovanje vatrenim oružjem. Tačno je da nijedan od ovih akata ne predviđa ni krivičnu ni prekršajnu odgovornost lica koja maloletnicima omoguće ulazak u streljane ili pucanje iz vatrenog oružja, mada pojedine streljane svojim internim pravilima zabranjuju prisustvo licima mlađim od 18 godina“, objašnjava za Nedeljnik dr Vanja Bajović, profesorka na Pravnom fakultetu.
Iako zabrana nije izričito propisana zakonom, trebalo bi da se temelji na opštim pravnim i ustavnim načelima, prema kojima deca imaju pravo na zaštitu i tretman primeren njihovom uzrastu i psihološkom razvoju. U ovom slučaju, jasno je da pucanje iz vatrenog oružja nije aktivnost koja bi se mogla smatrati primerenom ili u skladu s pravima dece.
„Međutim, kako ovakve pravne praznine očigledno ostavljaju prostora za različita tumačenja, pa tako Nacrt o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika je kao novo krivično delo predvideo obučavanje maloletnog lica za korišćenje vatrenog oružja koje čini krivično odgovornim kako onoga ko obučava maloletnika da koristi vatreno oružje, tako i odgovorno lice u streljani koje odobri pristup maloletniku. Dakle, jedan od načina je da se maloletnicima izričito zabrani držanje i korišćenje vatrenog oružja, što je moguće učiniti zakonom ili nekim od podzakonskih akata“, objašnjava profesorka Bajović.
10 MERA NAKON TRAGEDIJE – JEDNO VELIKO NIŠTA
Nakon tragedije predsednik Aleksandar Vučić najavio je deset opsežnih i ambicioznih mera koje je trebalo da unaprede bezbednost u društvu, posebno među decom i mladima.
One su podrazumevale značajne izmene zakona, pojačanu kontrolu oružja, kao i druge korake ka suzbijanju nasilja i stvaranju sigurnijeg okruženja.
Ipak, posle toliko vremena, uz mnoge najave, nikada nisu do kraja sprovedene ili su naišle na prepreke u praksi.
Vučić je istakao plan da svaki školski objekat u Srbiji, uključujući 331 školu koliko ih je u Beogradu, ima prisutnog policajca.
„Biće 331 policajac u Beogradu, ima da sedi u toj školi, a biće ih i više u narednom periodu da može da dođe na zamenu. Nećemo samo da postignemo sigurnost, već ćemo za 80 odsto smanjiti vršnjačko nasilje u školama“, rekao je tada.
Iako je policija zaista prisutna u pojedinim školama, ovaj plan nije sproveden do kraja, a ostaje i pitanje dugoročne održivosti i efektivnosti ove mere u rešavanju problema nasilja.
Najavljeno je potpuno razoružanje Srbije kroz reviziju svih izdatih dozvola za držanje oružja i stroge kazne za nelegalno posedovanje.
„Kazne će biti toliko velike za nelegalno oružje, pa da vidimo kako ćete uraditi ovo što je bilo juče“, poručio je Vučić dan nakon tragedije. Predložene su i izmene zakona kojima bi se zabranio pristup maloletnicima u streljane, kao i krivična odgovornost za one koji maloletnicima omoguće pristup oružju.
Međutim, ove zakonske izmene još nisu stupile na snagu, kao ni propisi o radu streljana.
Formiran je Savet za sprečavanje vršnjačkog nasilja, kao i Radna grupa za bezbednost na internetu, kako je najavljeno.
Ipak, uloga ovakvih tela često je simbolična. OŠ „Vladislav Ribnikar“ pre tragedije je bila deo projekta „Škola bez nasilja“, što ukazuje na ograničenja ovakvih inicijativa ukoliko ne budu praćene konkretnim akcijama.
Najava uvođenja obaveznih testova na narkotike u školama nije realizovana. Ovo pitanje izazvalo je polemike i otvorilo širok spektar moralnih, etičkih i praktičnih nedoumica, ali je ostalo samo na nivou predloga.
Uvedeni su i stroži uslovi za nošenje i posedovanje lovačkog oružja, dok su predložene kazne za neovlašćeno držanje oružja povećane na minimum pet godina za ozbiljnije prekršaje, poput držanja automatskog oružja i eksplozivnih sredstava.
Iako su pojedine mere sprovedene, njihova efikasnost je sporna. Prisustvo policajaca u školama može doprineti osećaju sigurnosti, ali problem vršnjačkog nasilja zahteva dublji pristup i prevenciju, što ova mera nije. Mere usmerene na kontrolu oružja su korak napred, ali njihov uticaj zavisi od dosledne primene i kontrole.
Sa druge strane, mnoge najavljene inicijative, poput regulisanja streljana i testiranja na narkotike, nisu realizovane, što ukazuje na nedostatak političke volje ili efikasnosti u sprovođenju, a obećanja o smanjenju nasilja za 80% deluju preambiciozno i više kao politički manevar nego kao realna procena.
Ključno pitanje ostaje da li ove mere donose suštinske promene ili su prvenstveno kozmetičke prirode, osmišljene da smire javnost nakon tragedija. Nedostatak odgovornosti za neispunjena obećanja, osim one političke i moralne, dodatno podriva poverenje u vlast i njenu sposobnost da adekvatno odgovori na krize.
PROBLEM STAROSNE GRANICE
Predsednik je naveo da će Ministarstvo pravde razmotriti spuštanje starosne granice za krivičnu odgovornost ispod 14 godina.
„Čudne su se stvari dešavale oko dečaka, jer će sutra biti na slobodi budući da ne može krivično da odgovara, kao da se ništa nije desilo“, izjavio je Vučić.
Ipak, do promena zakona nije došlo. I uopšte se ne zna – zbog čega?
„Pokazujući humane tendencije prema deci-učiniocima krivičnih dela, krivično pravo zanemaruje interese oštećenih, budući da zločin ostaje nesankcionisan, pa se postavlja pitanje ‘humanog’ karaktera maloletničkog krivičnog prava koje štiteći decu ‘nasilnike’ zapravo ide nauštrb dece žrtava“, objašnjava dr Vanja Bajović.
Kako ona objašnjava, posmatrano iz vizure ‘žrtve’ posledica krivičnog dela je ista bez obzira da li izvršilac ima 12, 17, 35 ili 75 godina, ali njena pravna i moralna satisfakcija i te kako zavisi od uzrasta učinioca.
Ukoliko je lice oštećeno razbojništvom izvršenim od strane 13-godišnjaka, pravno posmatrano žrtva je u istom položaju kao da je imovinu izgubila u poplavi ili zemljotresu, odnosno od strane neke „više sile“.
„Prestupnici u ovakvom slučaju ne mogu krivično odgovarati, žrtva ne može tražiti namirenje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku (jer ovakvog postupka i nema) i jedino joj preostaje da u dugotrajnom, iscrpljujućem i neizvesnom parničnom postupku ‘o svom trošku’ zahteva naknadu štete od roditelja izvršioca. Ovakav pristup je sporan iz ugla generalne pravičnosti jer ‘zaštitom izvršioca’ pravo dodatno viktimizuje žrtvu koja se oseća nemoćnom i nezaštićenom pred prestupnikom mlađim od 14 godina“, objašnjava profesorka Bajović.
Oštećeni očekuju da im država pruži podršku i obeštećenje, ali to nije moguće ako je počinilac dete mlađe od 14 godina.
Prema trenutnim zakonima, deca tog uzrasta ne mogu biti smatrana odgovornima za svoja dela, pa žrtva ostaje u situaciji sličnoj onoj u kojoj bi posledica nastala zbog prirodne katastrofe, poput poplave ili požara.
Ovo pravilo praktično briše svaku vezu između ponašanja deteta i štete nanete žrtvi, kao i između roditeljskog vaspitanja i dečjeg postupanja. Takav pristup je nepravedan prema žrtvama, koje znaju ko im je naneo štetu, ali zakon ne priznaje tu odgovornost zbog uzrasta počinioca.
„U tom smislu, elementarna pravičnost nalaže da ‘krivicu’ za ovakvo ponašanje snosi ili sam učinilac ili pak njegovi zakonski zastupnici koje zakon obavezuje da ‘brinu o njemu’ što između ostalog podrazumeva i ‘brigu da se trećem licu ne nanese zlo’.“
To bi dakle podrazumevalo ili spuštanje starosne granice krivične odgovornosti maloletnika ili uvođenje nekog vida krivične odgovornosti roditelja za delikte svoje krivično neodgovorne dece.
„Nakon masakra u ‘Ribnikaru’, jedna od predloženih mera Vlade bila je i spuštanje starosne granice krivične odgovornosti, ali se od toga odustalo“, objašnjava profesorka Pravnog fakulteta, dodajući da ne zna zbog čega je doneta takva odluka.
INICIJATIVA ZA SMANJENJE ZAKONSKE GRANICE
Kako Nedeljnik saznaje, nedavno su roditelji dece stradale u „Ribnikaru“ podneli zakonsku inicijativu za smanjenje zakonske granice, kad već država to, uprkos najavama, nije uradila.
Ninela Radulović, majka žrtve Ane Božović, podnela je formalno u ime grupe roditelja ovu inicijativu Radnoj grupi za izmene Krivičnog zakonika, ali su odbijeni. Bez obrazloženja.
U ovom predlogu u koji Nedeljnik ima uvid i ekskluzivno ga prenosi, izmene su usmerene na spuštanje starosne granice samo za ona krivična dela sa elementima nasilja, koja maloletnici često vrše u praksi, kao i na uvođenje posebne „roditeljske“ odgovornosti za teška krivična dela izvršena od strane njihove krivično neodgovorne dece.
„Razlog je taj što žrtve ovih krivičnih dela koja su sve češća i brutalnija u praksi, ne dobijaju nikakvu ni materijalnu ni moralnu satisfakciju, budući da proizilazi da za njih niko nije odgovoran ni kriv – ni učinilac ni njegovi roditelji“, kažu u obrazloženju.
Spuštanje granice je predloženo za krivična dela protiv života i tela, zlostavljanje i mučenje, nasilje u porodici, ubijanje i zlostavljanje životinja i nasilničko ponašanje.
Na taj način, dodali su u obrazloženju, učinioci imovinskih krivičnih dela koji su najčešće i sami žrtve siromaštva i loših socijalno-ekonomskih prilika bi bili „pošteđeni“, dok bi se nasilnicima slala jasna poruka da je njihovo ponašanje „pravno neprihvatljivo“.
„Pored ovih, predložili su da se granica spusti i u pogledu sledećih krivičnih dela sa elementima nasilja:
– Zlostavljanje i mučenje – reč je o krivičnom delu koje maloletnici vrše u praksi, sudeći po broju krivičnih prijava, a njegove žrtve su najčešće druga deca. Mogućnost da učinilac u ovom slučaju krivično odgovara delovala bi u tom smislu preventivno i u pogledu sve učestalijeg vršnjačkog nasilja. Isti je slučaj sa krivičnim delom nasilničkog ponašanja.
– Nasilje u porodici – iznenađujuće je veliki broj krivičnih prijava protiv maloletnih lica za ovo krivično delo, čak i protiv lica uzrasta od 14 godina, dakle na donjoj granici krivične neodgovornosti. Žrtve ovog krivičnog dela su po logici stvari drugi članovi porodice, pa pretpostavljamo da je nasilje u ovakvim slučajevima prilično intenzivno, čim se sami odlučuju da prijave maloletnog učinioca, odnosno svoje dete, unuka, brata, sestru i sl.
– Ubijanje i zlostavljanje životinja – reč je o krivičnom delu kod koga se nasilje i brutalnost ne ispoljava prema čoveku, već prema drugom živom biću i neretko predstavlja samo uvod u kasnije izvršenje nasilnih krivičnih dela prema ljudima. Budući da ovde učinioci još u najranijem uzrastu pokazuju brutalnost i nedostatak empatije, neophodno je blagovremeno reagovati slanjem jasne poruke o neprihvatljivosti ovakvog ponašanja.
Spuštanje ove granice svakako neće uticati na maloletnike koji krivična dela ne vrše, i predupređuje situacije iz OŠ ‘Vladislav Ribnikar’ da učinilac pre izvršenja brutalnog masakra proveri kako nije krivično odgovoran“, navodi se u predlogu roditelja.
Takođe je istom inicijativom predloženo uvođenje posebne roditeljske odgovornosti za ostala teška krivična dela, izvršena od strane njihove krivično neodgovorne dece.
„Odgovornost roditelja već postoji za zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, ali to je krivično delo ustanovljeno prvenstveno u interesu vaspitno zapuštenog maloletnika, dok bi se krivičnim delom štitila druga lica od tog vaspitno zapuštenog deteta. Na taj način i roditeljima se šalje jasna poruka da roditeljstvo podrazumeva i odgovornost za pravilno usmeravanje i vaspitanje svog deteta kao i obavezu vršenja nadzora nad njegovim ponašanjem“, kažu roditelji žrtava iz „Ribnikara“ u predlogu koji je Radna grupa Ministarstva pravde odbila.
GROMOGLASNA TIŠINA
Pravo na završnu reč ključni je element svakog sudskog postupka. Završne reči omogućavaju stranama u postupku da sažmu svoje stavove, iznesu ključne argumente, i apeluju na sud na osnovu svih izvedenih dokaza. I to nije samo formalnost – otvara se prostor u kom pravda dobija ljudsko lice a oštećeni imaju priliku da iskažu svoj glas poslednji put pred sudom, okrivljenima, i čitavim društvom.
U slučaju roditelja ubijene dece, to što im je uskraćeno ovo pravo nije samo proceduralni propust već može da bude i kršenje osnovnih prava zagarantovanih zakonima i međunarodnim standardima. Uskraćivanjem tog prava, sud je umanjio važnost njihovog učešća i narušio temeljni princip inkluzivnosti pravosudnog sistema.
Kada su roditeljima ubijene dece uskraćena prava da iznesu završnu reč, ponovo su svi zanemeli.
„Umesto da ljudski pita roditelje, koji su oštećeni, da li neko želi da iznese završne reči, ili da kaže punomoćnicima da se dogovore sa klijentima ko će izneti završnu reč, sprečio je (sudija) Slobodana Negića, koji je ispoštovao proceduru kroz opoziv punomoćja advokatu, da govori. I otišao dalje i izbacio ga iz sudnice. Time je poslao poruku i ostalim oštećenima, roditeljima, da im neće biti dozvoljeno da govore. Time je potpuno zanemario potrebe žrtava u ovom postupku da iznesu završne reči, usmeno u sudnici, pred svima, i sudijom, tužiocima, i braniocima, a posebno pred okrivljenima, jer samo tako završne reči imaju smisla za žrtve. Roditelji imaju prilike da govore u javnosti, ali ovi roditelji su hteli da pričaju baš tu, pred okrivljenima na prvom mestu, jer je to jedina prilika koju će imati, možda, u životu. Sudija nije prepoznao prava i potrebu oštećenih“, napisala je Biljana Paunović, majka Adriane Dukić, jedne od žrtava iz „Ribnikara“.
traumatično suđenje: pretnje, pritisci
Suđenje je za roditelje bilo posebno traumatično.
Biljana Paunović, majka žrtve Andrijane Dukić, zadatak roditelja je bio da podsete „svet da je podizanje deteta odgovornost koja se ne može olako shvatiti“.
„Roditelji koji ne preuzimaju odgovornost za monstruozna dela svog deteta odgovorni su, jednako kao i on, za ta ista dela.
Od početka ovog suđenja, čak rekla bih i od 3. maja, nijedan roditelj nije imao hrabrosti da preuzme odgovornost, nijedan od njih nije pokazao ni trunku humanosti.
Međutim, dete vaspitano u ljubavi, poverenju i poštovanju je ispunjeno dete koje se ne plaši da svoje najcrnje strepnje poveri roditeljima.
Dete koje psihički pati, ali je podržano ljubavlju i voljom svojih roditelja, je dete koje prevazilazi svaku poteškoću.
Naša deca su naš odraz, naše ogledalo.
Tragedija upravo potvrđuje ovu tezu, … ponašanje tih roditelja, jer su jednako lišeni ljudskosti kao i njihovo dete“, napisala je Paunović, a preneo portal javniservis.net.
I tok celog suđenja uveravalo je porodice žrtava da je to tako.
Anđelko Aćimović je pričao o majci dečaka kao o „robotu, a ne čoveku“.
“Hladna kao Severni pol“, rekao je Aćimović, dodajući da se ponašalo „uzdržano, i ako nešto kaže to je arogantno i uvredljivo prema nama“.
„To nije čovek, ona ne gleda nikog u oči. Ponaša se kao da nas ne poznaje, da ne zna ko smo. Ona ima svoju viziju. Veruje advokatu da će je izvući za novac koji je dala. Njen karakter pokazuje da je ona vođa kriminalne grupe u svojoj porodici i da je komandovala svime. Možda je baš taj metak sa njenim DNK ubio moju Angelinu – rekao je Anđelko Aćimović beogradskim medijima.
Biljana Paunović, s druge strane, piše:
„Njihovo vaspitanje je stavilo oružje u ruke ovog deteta, potpuno svesno, i nedostatak humanosti u njima je navelo ovo dete da preuzme akciju.
Sankcija mora, stoga, da služi kao primer svim roditeljima, jer smo dužni da svoju decu vaspitavamo sa vrednostima koje su neophodne za život u zajednici, a to su poštovanje prema sebi i drugima, dobrota, empatija, ali iznad svega ljubav. Ljubav koja je tom detetu očito nedostajala.
Nadam se svom snagom da ću moći da verujem pravdi da povrati, tokom ovog suđenja, humanost koja izuzetno nedostaje našem sadašnjem društvu“, rekla je Paunović.
Ali, bilo je i nečega što nije ni blizu humanosti.
Kako saznajemo, jednoj od majki žrtava tokom procesa je stigla i jedna vrlo uznemiravajuća preteća poruka zbog njenih istupa u javnosti.
Sve je prijavljeno Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal koje trenutno sprovodi veoma opsežnu, međunarodnu istragu, a sumnja se da je pretnju poslao neko iz neposrednog okruženja porodice osuđenih roditelja.
Slobodan Negić, otac ubijene devojčice Sofije, pokušao je da se obrati, ali je umesto toga bio izbačen iz sudnice, baš kao i drugi roditelji koji su želeli da govore.
„Šta sam hteo da kažem u završnoj reči na suđenju za ubistva moje ćerke Sofije, kao i Bojane, Ane, Katarine, Mare, Eme, Andrije, Adriane, Angeline i Dragana?“, pita se Slobodan Negić.
„Hteo sam da kažem da ovo suđenje ima veliki značaj jer zakon treba da natera roditelje na odgovornost. Za mene je šokantno da vidim roditelje koji ne osećaju odgovornost za svoje dete. To menja moj pogled na to šta znači biti čovek. Vidimo proces u kojem zakon utvrđuje odgovornost za roditelje, dok se oni odriču te odgovornosti. Po meni, to je kraj porodice. Šta je sa postupcima dece koja nisu učinila ništa strašno, ali za njih nije bilo nikog ko bi doveo roditelje u red?“
*Tekst je objavljen u Nedeljniku broj 679
