„Dve stvari su važne u politici. Prva je novac, a drugu sam zaboravio“, rekao je još 1895. tadašnji američki senator Mark Hana.
Citat je i danas jednako aktuelan. Prema istraživačkom portalu Open Secrets, kandidati, sponzori i interesne grupe su za predsedničke izbore 2016. godine potrošili 2,4 milijarde dolara. I za izbore sledeće godine će suma biti makar tolika.
Ko nema dovoljno novca, osuđen je na propast, piše Dojče vele.
Početkom prošle sedmice se demokratska senatorka Kamala Heris povukla iz trke. „Moja predsednička kandidatura naprosto nema dovoljno finansijskih sredstava koja su neophodna da bismo nastavili“, napisala je ona u elektronskom pismu svojim aktivistima, i dodala: „Ja nisam milijarderka.“
Lakše je kad si Blumberg
Doduše, Heris nije sjajno stajala u anketama. Zato je istraživačka novinarka Erin Kauči uverena da je novac za ovu senatorku bio „samo izgovor“ da se povuče. „’Nisam milijarderka’ zvuči daleko bolje nego ‘stojim loše u ispitivanjima javnog mnjenja'“, kaže ova novinarka za DW.
Možda, dakle, novac nije bio jedina prepreka. Ali je izvesno da su pojedini milijarderi, koji su kandidaturu najavili mnogo kasnije nego Heris, i dalje u trci. Najpoznatiji primer je Majkl Blumberg, bivši gradonačelnik Njujorka i osnivač medijskog koncerna Blumberg. On je u trku ušao tek 24. novembra.
Kako bi mogao da učestvuje u dolazećoj debati među demokratskim kandidatima, Blumberg je morao da skupi određeni iznos donacija – to je uslov. Pa ipak, medijski mogul nije uzeo ni dolar od donacija. I šta će mu? Njegova imovina se procenjuje na 50 milijardi dolara.
Blumberg baš igra na tu kartu – rekao je da će odbijati donacije kako nikakvi lobisti ne bi mogli da utiču na njegove stavove. Već je za prvu seriju televizijskih spotova sam izdvojio 40 miliona dolara.
Lično bogatstvo „znatno olakšava kandidaturu“, smatra Brendan Glejvin, analitičar u nezavisnom Nacionalnom institutu za novac u politici. „Blumbergu je svejedno da li drugi misle da on treba da se kandiduje za predsednika“, kaže Glejvin za DW. Sam finansira kampanju i nije mu bitno da li bi mu neko dao donacije.
„Bogatstvo je dobra početna pomoć, ali ko ne uspostavi vezu sa biračima, njemu ne pomaže ni sav novac ovog sveta“, dodaje ovaj analitičar.
Može li da mu uspe ono što je uspelo Donaldu Trampu? Da kao super-bogataš ubedi obične, često siromašne ljude, da razume njihove probleme i da će se boriti za njih?
„Ne osećam da me milioneri i milijarderi predstavljaju. Ne verujem da razumeju šta je meni važno“, kaže jedna majka iz Virdžinije. „Otvorilo mi je oči to što se dvoje senatora povuklo iz trke, dok bogataši praktično sami finansiraju kampanje. To pokazuje koliko je proces nepravedan.“
Male donacije za Voren i Sandersa
Ostali kandidati iz redova Demokrata nisu bogati kao Majkl Blumberg, ali su uspešni u privlačenju donacija.
Elizabet Voren i Berni Sanders dobijaju posebno mnogo novca od ljudi koji uplaćuju 200 dolara ili manje. Za njih dvoje, ti mali prilozi predstavljaju više od polovine ukupnog iznosa donacija koje su prikupili. Sanders je od 74 miliona dolara do sada, čak 50 miliona dobio od malih donatora. Kod Džoa Bajdena male donacije čine tek 36 odsto prikupljene sume.
Prema zakonu, neko kandidatu može donirati najviše 2.800 dolara. Međutim, daleko više se prikuplja kroz takozvane Super PACs (komiteti za političku akciju) – tu nema ograničenja. Ovi komiteti ne bi smeli da imaju direktnu vezu sa kandidatom, ali se dobro zna ko koga podržava. Tako se preko njih kupuju TV spotovi u milionskim iznosima.
Istraživač Brendan Glejvin kaže da su kampanje dobrim delom skupe zato što su duge. „Već neko vreme smo u kampanji, a potrajaće još skoro godinu dana“, kaže on. U Sjedinjenim Državama nema ograničenja da kampanja sme da traje samo kratak period pred izbore.
Uz to, Sjedinjene Države su ogromna zemlja. Kandidati sa svojim karavanima putuju s kraja na kraj. Moraju imati predstavništva makar u svim takozvanim swing states – državama kod kojih nije izvesno da li će prevagu odneti Republikanci ili Demokrate, pa su zato posebno važne za ishod izbora. U kancelarijama rade profesionalci.
Na to valja dodati televizijske spotove i to ne samo na nacionalnom nivou već i one koji su usmereni na posebnu lokalnu publiku. Nije čudo što suma brzo postaje vrtoglava pa neki naprosto nemaju para da ikada uđu u Belu kuću.
Tagovi
