Ivica Šurjak je jedna od najvećih zvezda jugoslovenskog fudbala. Odličan fudbaler, reprezentativac, član onog Ivićevog Hajduka koji je mleo sedamdesetih godina. S druge strane, taj Hajduk je uticao makar malo na navijačku „rodnu ravnopravnost“. Zbog te ekipe Hajduka: Buljan, Žungul, Šurjak… devojke su počele da idu na utakmice, ili makar da ga prate na TV-u. Jer oni su bili dugokosi, lepi momci, tu su sentimenti sa letovanja… I devojkama najomiljeniji Ivica Šurjak koji je izgledao kao rokenrol ili pop zvezda. Jurica Pavičić će mi dan pre intervjua reći za njega: „E je, kao neki Čola nogometa.“ A Slačala iz Artan Lilija, kada sam mu pokazao Šurjakovu sliku, rekao je: „Uh, fali mu jedan fender u ruci.“
Bila je kiša u Splitu dok sam čekao ispred Sv. Frane i vrteo ove rečenice, sećajući se mojih bivših komšinica i drugarica koje su imale Šurjakove postere na zidu a da nisu odgledale niti jedno poluvreme. Pa sam ih se setio ponovo koji minut kasnije kada sam ušao u automobil. Pomislio sam šta bi one dale onih godina da ih vozi Šurjak. A Šurjak me je vozio tog kišnog novembarskog dana od Sv. Frane do njegovog restorana. Prošli smo pored čuvene Plinare, legendarnog Hajdukovog stadiona pre Poljuda, gde je opisao mitsku atmosferu o kojoj mi je pričao i Ješa Denegri.
Ivica Šurjak je divna osoba i domaćin koji će sve lepo reći o bivšim saigračima. I žaliće one koji su zauvek otišli.
Bila je kiša u Beogradu kada sam skidao sa trake ovaj intervju sa Šurjakom i saznao da je umro Moca Vukotić. Poslao sam mu poruku a Ivica je odgovorio:
„Tužna vijest. Žao mi je, Moca je bio veliki igrač, još veći čovjek. Imao sam sreću da igramo zajedno u reprezentaciji, često jedan protiv drugog na utakmicama Partizana i Hajduka. Skroman, tih, omiljen, tužan sam, moja iskrena sućut.“
Tako se Ivica, koji je stigao da bude i direktor svog Hajduka, oprostio od Moce i ja taj njegov SMS prenosim u uvod ovog intervjua koji je uprkos neprestanoj kiši bio veseo uz poziv da sledeći put dođem sa ženom i budemo njegovi gosti u restoranu. A u prvom odgovoru u ovom intervjuu on priča kako se proveo sa svojom ženom u beogradskom restoranu.
Na početku razgovora moram da kažem da je lepo i dirljivo što je Ivica Dačić na televiziji rekao da je ime dobio po tebi. Ali kad sam seo za kompjuter, pomislio sam da je on hteo ili sebe da podmladi jer je od tebe mlađi 13 godina, ili su možda njegovi roditelji gledali juniorsku ekipu Hajduka, ili…
Ha-ha-ha, dobro je kako bilo da bilo. Video si i sam da je to rekao na televiziji. Simpatično je to. A imali smo mi lep slučajni susret.
Gde?
Bila je Nova godina, 1. januar. Bio sam sa ženom u Beogradu i tog 1. januara smo šetali gradom i poželeli smo da ručamo negde. Tada su glumci i pevači služili goste…
Ulica otvorenog srca?
Da, i dođemo u kafanu. A unutra je Ivica Dačić slavio rođendan. Prišao mi je i rekao: „Drago mi je da vas vidim.“ Bio je izuzetno ljubazan i rekao da je tu za sve što nam treba. I onda je uzeo mikrofon. Lepo peva.
Pevao ti je?
Jeste.
Šta?
Kažem mu ja u jednom momentu: „Daj, Ivice, neku dalmatinsku“, i on krene italijansku kanconu. Bio je jako ljubazan. Ostali smo dugo u toj kafani. Sve je bilo divno, a iznenadilo me je jer su me ljudi prepoznali a prošlo je puno vremena od igračke karijere.
Ti si bio omiljen u celoj Jugoslaviji, i u Beogradu. I ti i Buljan, Žungul… zbog vas su devojke zavolele Hajduk iako ih fudbal nije zanimao. Bili ste ekipa sa dugim kosama. Ti si više ličio na rok zvezdu nego na fudbalera.
Takva je bila moda, mi smo bili popularni pa je pristup bio lakši. To su bile lepe cure, drage žene, pune ljubavi, volele su Dalmatince, naš mentalitet. Nisam bio neki lepotan u to vreme, ali uspesi, reprezentacija, Hajduk na vrhuncu… S druge strane, nisam se voleo isticati, bio sam skroman i to je verovatno uticalo na to da su me voleli. Ne mogu reći da mi je u Beogradu bilo loše ni u popodnevnim ni u večernjim satima. Po podne su bile utakmice, mi smo dobro igrali…
A uveče si gledao TV Dnevnik…
Ha-ha-ha, tako nekako, a onda bih tako informisan izašao u život.
Znam mnoge devojke koje nisu nikada otišle na stadion, ali su imale tvoje postere na zidu sobe.
Bilo je to ludo vreme velike popularnosti. Primao sam na hiljade pisama iz cele Jugoslavije. Nisam stizao svima slati slike i autograme. Sestra mi je pokušavala to ispratiti. Ali viđao sam i ona pisma tipa „Kako te nije sram? Pišem ti sedmi put“. Ali jednostavno nisam stizao.
Da je mom ocu neko rekao da bira da mu sin igra jednu utakmicu za Hajduk ili da dobije milion dolara, on bi rekao: „Ma kakav milion!“ Dobijemo tri utakmice i jednu izgubimo, nema izlaska u grad. Sedi i muči. Otac je taj prvi koji me ispegla: „Gde si bio? Nisam te video da postojiš na utakmici.“ Ovde je sve posebno
Kod tebe je sve bilo različito u odnosu na druge fudbalere, pa si prvi snimio ploču.
Više je to bila zafrkancija a i dan-danas igrači Hajduka kada su u karantinu zafrkavaju se i puštaju tu pesmu. Otac mi je dobro pevao, a ja baš i ne. Ali to je sve bila slika popularnosti u to vreme.
A sad fudbalskim jezikom, vratimo se na teren… Pričalo se da si odbio Real Madrid?
Ne, nikada nisam odbio Real Madrid. Drugačija je priča. Igrao sam u Pari Sen Žermenu, i to jako dobro. Tada je trener Real Madrida bio Vujadin Boškov i jednog dana me zove: „Ivice, Kaningem mi je povređen i ne znam kad će se oporaviti. Bilo bi mi drago da dođeš.“ Naravno da mi je bila želja igrati u Realu i iz tog kluba su stupili u kontakt sa Pari Sen Žermenom, ali je odgovor bio negativan. Igrao sam dobro u Parizu, dao sam 16 golova te sezone. Nastavak priče je da je 31. maj bio zadnji dan prelaznog roka u Italiji a 2. maja je bilo finale francuskog kupa. Trebalo je da odlučim šta da radim. Rekao sam predsedniku PSŽ-a da imam fantastičnu ponudu iz Udinezea. Onda su iz Pari Sen Žermena zvali Žaka Širaka, on je tada bio gradonačelnik Pariza, da me ubedi da ostanem u klubu. Našao sam se s njima i rekli su: „Daćemo ti sve ako pobedimo Sent Etjen u finalu Kupa.“ Za Sent Etjen je tada igrao Platini, bili su jedna strašna ekipa. Rekao sam im: „Imam 29 godina, voleo bih ostati u Parizu ali moram razmišljati o budućnosti.“ Nisam bio više mlad. I dva dana pre finala potpisao sam na aerodromu „Šarl de Gol“ ugovor za Udineze. Istog dana je potpisao Platini za Juventus. I igramo finale Kupa Francuske…
A već ste se obojica prodali…
Da, i ja budem igrač utakmice, namestio sam dva gola, i pogodio iz penala. To mi je bila baš tužna noć u Parizu, osvojili smo Kup a odlazim. Navijači viču: „Šurjak, ostani u Parizu.“
Nakon finala Kupa bili smo kod Žaka Širaka i Fransoa Miterana u Jelisejskoj palati. Oni su pokušavali da me zadrže, ali ja sam već potpisao za Udineze. Širak je bio blizak klubu. Voleo me je jer sam odigrao odličnu sezonu.
Danas kad vidiš PSŽ?
Vlasnik milijarder. U napadu najjači špic sveta. Drago mi je. Pozvali su me da budem gost na pedesetogodišnjici kluba, ali korona je sve poremetila pa se pomerila svečanost. Bilo je divno dok sam igrao. Bilo je lepo probuditi se u Parizu. Završiš utakmicu uveče i uvek je tu šampanjac, pa pobedio ili izgubio, jer c’est la vie, sutra je novi dan, dobićemo drugi put.
Odigrao sam dobro sezonu u Udinezeu, ali onda je došao Ziko. Tada su mogla igrati samo dva stranca, pa sam nakon godinu dana morao promeniti klub. Otišao sam u Saragosu, ali stigle su me povrede i završio sam karijeru u trideset i prvoj godini.
Danas u tim godinama potpisuju za milione.
Da, danas možeš u trideset i petoj otići u Kinu i zaraditi tri-četiri miliona i miran si celog života. Ali bilo mi je lepo. Imao sam sreće igrati u lepim zemljama, jakim klubovima i imao sam sreće da u celoj karijeri nisam bio povređen, do samog kraja. I to pored svih naših bekova, Tuzle, Zenice, ajme meni… A onda, imao sam sreću da sam bio u Hajdukovoj ekipi koju je vodio Tomislav Ivić, osvojili smo tri prvenstva, pet kupova. Osvojiti pet kupova zaredom, to je 39 utakmica bez poraza u tadašnjoj Jugoslaviji. Liga je bila prejaka, a mi smo bili vođeni Ivićem koji je živeo za fudbal.
Da li je istina da se on čudio kako neko može u karantinu čitati knjigu a da ne razmišlja o utakmici koja sledi?
Bio je težak, ali je bio veliki znalac. Odličan trener. On je menjao sisteme igre, taktiku. Imaš trenere koji su jednoobrazni i imaju uvek isti način. A za Ivića je svaka utakmica bila posebna filozofija. Sećam se one legendarne utakmice sa Partizanom. Napravili smo sastanak u hotelu u Beogradu. I posle sastanka krećemo na utakmicu i on na pet stotina metara od stadiona JNA kaže vozaču autobusa da stane. Stali su i policajci koji su pratili autobus. A onda Ivić kaže: „Nećemo igrati onako kao što smo se dogovorili, igraćemo drugačije.“ I postroji nas, izmeša tim tako da smo nakon dvadeset minuta vodili protiv Partizana sa 3 : 0. I to protiv Bjekovića, Vukotića, fenomenalnih igrača. I na kraju 6 : 1 za nas.
To je ta legendarna utakmica za Partizanove navijače jer ne prestaju da bodre svoj tim i posle toliko primljenih golova?
Da, pevali su i podržavali svoj tim uprkos visokom porazu. Ori se „Volim Partizan crno-bele boje“, a 6 : 1 za nas. Dobro, imaš utakmica gde ti sve ide.
A meni je išlo protiv Partizana. Ja sam prvu svoju utakmicu za Hajduk igrao protiv Partizana. Imao sam 18 godina, došao je trener prvog tima u juniorsku svlačionicu i rekao: „Šurjak, u nedelju igrate centarfora protiv Partizana.“ I dobijemo 2 : 1, a ja sam dao drugi gol. To je bio početak karijere. Posle smo ih dobili sa 4 : 0, dao sam dva gola. Bio je rivalitet, ali kad bi došao u grad, bilo je simpatije i poštovanja nas igrača i publike prema nama.
Džajić je uvek imao velike reči za tebe. Mislim da je čak i u ona vremena pokidanih komunikacija Džaja izašao sa pohvalom tebi?
Ja sam se više družio sa Pižonom, ali kad gledaš Džaju kao legendu, igrača, on je bio ispred vremena. Bio je brz, elegantan, a kao čovek – iz njega si teško mogao izvući neku lošu rečenicu. A bilo je onih koji su hteli da nas upoređuju, ali reći ću – Džaja je bio ispred svih nas. Džaja kao igrač i kao čovek. I dan-danas čujem da me hvali. I kaže da kad je prvi put video Šurjaka, znao je da ću biti veliki igrač. Igrali smo protiv Zvezde, bio sam klinac, a Krivokuća iz crveno-belih je bio najjači bek u Evropi. Ali meni je na toj utakmici sve išlo, kroz noge, prelazim ga, Miljanić ga izvede. Dao sam gol i jedan namestio. I onda je Džaja nakon utakmice rekao: „Od ovog malog će biti nešto.“
Kad smo spomenuli Džaju, tu je ona tragična utakmica reprezentacije na Evropskom prvenstvu. Igrali ste u Beogradu protiv Nemačke. Prvo poluvreme 2 : 0 za nas, svi smo euforični. Voditi protiv Nemaca, a onda na kraju poraz od 4 : 2.
Selektor Ante Mladinić je sastavio izuzetno jak tim: Džajić, Buljan, Aćimović, igrali smo fenomenalno. Razbili smo ih na prvom poluvremenu. I primimo gol nesrećno, nekog je udarila lopta u leđa. I onda dolazi naš mentalitet, iz kornera nam daju drugi gol i odmah smo pali. Mi više nismo bili mi. Nemci kao Nemci, uvek isto napadaju, tako da mi je žao jer je trebalo po kvalitetu igrača da budemo prvaci Evrope. Krcat stadion. Pa isto onaj poraz reprezentacije u Beogradu od Španije. Bilo je 100.000 ljudi na Marakani i nismo uspeli da odemo na SP. Žal za Argentinom i Mundijalom.
Na toj utakmici je ona flaša iz gledališta koja pogađa Huanita i rasprskava mu se o glavu?
Da, da.
To je bilo ludilo.
Ta utakmica je bila rat. Da je bilo drugačije, išli bismo mi. Mi smo znali igrati do noge.
Nastupali smo protiv Zvezde, bio sam klinac, a Krivokuća iz crveno-belih je bio najjači bek u Evropi. Ali meni je na toj utakmici sve išlo, kroz noge, prelazim ga, Miljanić ga izvede. Dao sam gol i jedan namestio. I onda je Džaja nakon utakmice rekao: „Od ovog malog će biti nešto“
Igrao si onu dramatičnu majstoricu u Frankfurtu za odlazak na SP u Nemačkoj 1974. Sećam se da je porodični prijatelj, srčani bolesnik, dobio naređenje od lekara da ne sme gledati tu utakmicu. A istovremeno tada najpopularnija serija „Pozorište u kući“ bavila se tom utakmicom. Cela zemlja je živela za tih 90 minuta.
Jeste, pre te utakmice bio sam rezerva u Atini protiv Grčke. I Miljanić je imao hrabrosti da me digne sa klupe i kaže: „Ajde, momak, ulazi.“ I Pižona je stavio. Dao sam gol, pa je Miljanić odlučio da me forsira posle te utakmice. I dolazi taj odlučujući meč u Frankfurtu protiv Španije. Katalinski koji je dao autogol u Atini dao je sada odlučujući gol protiv Španije i otišli smo na Svetsko prvenstvo u Nemačku. A tamo, otvaranje, mi protiv Brazila, svetskog prvaka. Savršena ekipa: Aćimović, Džajić, Oblak… Bilo je 0 : 0. Pa smo pobedili Zair, sa Škotskom nerešeno, drugi krug, gubimo od Poljske. I nakon toga igramo protiv Nemačke. Buđenje u sedam sati ujutru. Pitam se šta je. Vode nas u grad, prijem u gradsku skupštinu, a u tri sata po podne utakmica. Šta je? Došao Tito. Pa se vratimo u hotel. Okej, Nemci su bili jaki, i osvojili su to Svetsko prvenstvo, ali ta utakmica… Bili smo svi usporeni. Jedina utakmica na kojoj mi nismo ništa napravili.
Šta vam je Tito rekao?
Uopšte se ne sećam. Sigurno nije pričao o politici. Bilo je: „Ajmo momci, biće teška utakmica, zapnite, borite se.“ Bilo je čudno jer je sve bilo poremećeno, raspored spavanja, ručka, na dan utakmice koja odlučuje.
Sećam se da je na tom prvenstvu bilo povika zašto smo tukli Zair sa osam ili devet razlike jer Jugoslavija je bila jedan od lidera nesvrstanih, Zair nam je nesvrstani prijatelj, još ih vodi naš trener, a mi ih demoliramo i ponižavamo?
Bilo je i meni žao, ali to je tako jer nekad i gol-razlika odlučuje. Igrali smo profesionalno. Sa dva špica, Bajević i ja. I Petković je igrao. I evo kad spominjem njega, strašno me je pogodilo kada sam pročitao da je preminuo Ilija Petković, strašan fudbaler, drag čovek. Žao mi je što nisam mogao zbog korone doći na sahranu. Bio sam na sahrani Miljana Miljanića. Boli te kad odlaze prijatelji a nisi u mogućnosti niti da dođeš da ih ispratiš.
Dolazimo do onog čuvenog SP 1982. u Španiji gde mi stižemo sa možda najjačom reprezentacijom koju smo ikada imali. I onda priča o kopačkama.
Mi smo imali otvorene ruke potpisivanja ugovora sa Adidasom i Pumom. Razgovarao sam i sa Miljanićem, rekao sam: „Uzmite mi sve ali nemojte mi uzeti kopačke, navikao sam.“ Miljanić je pristao. Onda je došao predsednik saveza i rekao: „Morate igrati u Adidas kopačkama.“ Ja sam bio kapiten i svi smo se pobunili. Pa su rekli da će me oterati, ali to nije uspelo. Napravio sam sastanak sa igračima i dogovorili smo se da odigramo prvi krug a da sve te premije koje zaradimo damo za hendikepiranu decu. Da ne bude da mi razmišljamo samo o novcu. I otišli smo na prvenstvo. Prvu utakmicu smo igrali nerešeno. Pa protiv Španije od koje smo bili bolji i izgubimo ali nas sudija uništi. Nepostojeći penal svira pa ga ponavlja. Pa dobijemo Honduras u lošoj igri i čeka se rezultat Španija – Severna Irska, i Španci puste Irce i tako mi ispadnemo.
Ali bili smo jako loši, priznao sam da sam bio loš, i Sušić kome je do tada sve išlo… Tako da smo se neslavno oprostili. Rekao sam da ne zaslužujem više da igram za reprezentaciju.
Evo i u ovom dolasku u Split vidim svuda murale Hajduka, u celoj Dalmaciji… Toliko je Split lud i opčinjen Hajdukom. A opet Split ti ne dâ da se zanosiš u nebesima. Ne možeš ovde biti ni „Ivanišević“, Kukoč, Šurjak… Hajduk u nebesa ali vi svi morate biti na zemlji.
Uvek je bilo tako. Takav je grad, takav je mentalitet. Poseban. Bilo je „Koji Ivanišević?“, a onda cela riva ga čeka kad je uzeo Vimbldon, ali i posle mora se biti na zemlji. A ceo grad živi za balun, za Hajduk, mene su posle prvog gola koji sam dao pozdravljale žene iz komšiluka, izlazile na ulicu, plaču. Da je mom ocu neko rekao da bira da mu sin igra jednu utakmicu za Hajduk ili da dobije milion dolara, on bi rekao: „Ma kakav milion!“
Uzastopno kao Hajduk dobijemo tri utakmice i jednu izgubimo, nema izlaska u grad. Sedi i muči. Otac je taj prvi koji me ispegla: „Gde si bio? Nisam te video da postojiš na utakmici.“ Ovde je sve posebno. Ovo je Napulj. Temperament ljudi koji je poseban.
***
Intervju jue originalno objavljen u Nedeljniku br. 517
Tagovi
