Bio je to najveći dan arapskog fudbala. Prvo je sudija pet puta u ofsajdu uhvatio Lautara ableka Martineza; onda je igrač sa brojem 11 uspeo da proturi loptu kroz noge pratiocu i da je zavuče u malu mrežu pored suprotne stative; da bi igrač sa brojem 10 par minuta kasnije uz istu stativu zašiljio projektil za 2:0. Saudijska Arabija pobedila je Argentinu na otvaranju Mundijala u Kataru i priredila čudo. Ipak, da bi ušli u istoriju, igračima koje je svet zapamtio samo po brojevima, bio je potreban još jedan korak.
Kada je Mesi podigao pehar svetskog šampiona, mogli su da odahnu. Njihova pobeda ušla je u večne narative kao tačka preokreta koja je zaokružila put u večnost jedne fudbalske nacije i njihovih živih i beatizovanih heroja. Ko bi mogao da pretpostavi da će to biti i početna tačka rađanja jedne druge fudbalske nacije?
Stvarnost amortizovana lošim fudbalskim i hiperprodukcijom svih drugih vesti, uspela je da učini da od Svetskog prvenstva u Kataru do danas, ekspanzija Saudijske Arabije na svetskom fudbalskom tržištu bude van krugova pažljivih fudbalskih navijača tumačena tek uzgred, kao neka usputna stvar. Prvo su došli po Njukasl. Ali ko bi se zbog toga brinuo? Ionako su se Svrake i Majkl Ešli i njihovi navijači smučili svima. Neka ih.
CEO TEKST PROČITAJTE U 600. BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. JULA
