Odnos bivših igrača i njihovih voljenih klubova je poput onih nesrećnih veza, kojima je „pisano“ da će se završiti krahom – razvodom u boljem slučaju, razočaranošću u ljude kada je scenario gori. Tu uvek neko pati i zato još kada dođe do novog spajanja i oživljavanja stare ljubavi svi refleksno odmahnu glavom.
Postoje različiti scenariji ovakvih nesrećnih ljubavnih priča.
Na ovim prostorima, ali i ne samo ovde, razvio se model poslovanja klubova po kom su veliki igrači i legende kluba jeftino iskorišćeni. Radio je to Partizan s vremena na vreme Tomiću, Miloševiću, radila je to Zvezda (da je posle Omonije usledio još jedan poraz neko bi rekao da je to uradila i Stankoviću) i reprezentacija onoliko.
Ali uradili su to i Arsenal Ljungbergu i Juventus Pirlu i Mančester Junajted Solšeru.
U nedostatku boljih rešenja posegli su za nekim ko će im pred navijačima biti alibi – kao, on je naš, on razume klub – i za nekim ko toliko voli svoj klub da ga ne bi odbio nikada, da gore nebo i zemlja, a ne da je u organizacionim ili nekim drugim problemima. A po pravilu jesu. Po pravilu, kada se klubovi odluče da kroz centrifugu provuku svoju legendu ili je džep prazan, ili je prazan onaj registrator na kom piše „vizija“.
Na kraju, ko god tu pogrešio, bivši igrači ispadnu krivi za sve. Kao kada bivši partner poželi pomirenje i koliko god ta veza bila toksična do pomirenja dođe, pa posle više nema ni javljanja na ulici. Pravilo je da u ovakvim situacijama bude gurnuto u drugi plan sve što su igrači uradili za klub i da nad njima dugo ostane da tinja oreol – preambicioznih, gramzivih, glupih…
Čitav ovaj dugački uvod važan je u kontekstu povratka Stivena Džerarda u Premijer ligu. Legenda Liverpula i jedan od verovatno deset najvažnijih ljudi u istoriji jednog od najvažnijih klubova na svetu, potpisao je ugovor sa Aston Vilom i neko vreme će provesti na klupi bivšeg šampiona Evrope, u Birmingemu.
Džerardova priča potpuno je drugačija od uvoda. On je predstavnik onih „dugih veza koje sigurno neće uspeti“. Znate i za te slučajeve, kada je neko godinama u vezi i već se priča ovo ili ono i već se sumnja u namere i želje, pa neko „iskusan“ procedi – te duge veze su najopasnije. I uvek neko priča da „tu baš i nema ljubavi“.
E, tako je sa Liverpulom i Stivenom Džerardom.
Dvojica neimenovanih članova redakcije Nedeljnika vole Liverpul više nego što bi to bilo logično. Jedan ga je zavoleo 1994. drugi sedam godina kasnije. I obojici je, bez obzira na razliku u godinama, jedan od najvažnijih crvenih dresova uvek bio onaj koji je nosio Stivi. I kada dođe neki novi zaljubljenik u Redse, koliko god mlađi bio, velike su šanse da je uhvatio Džerarda u crvenom.
Čovek je obeležio dve decenije postojanja jednog kluba. Dve teške decenije, kada nije bilo popularno – a ni normalno kad je Liverpul u pitanju – biti u dugoj vezi u koju svi sumnjaju.
Dugoj vezi koja će, uprkos svim prognozama, izgleda uspeti.
(Spoiler alert: Kada god se potegne priča dugih veza koje uspevaju, neko iz rukava izvuče pitanje sreće)
Možda je večni kapiten Liverpula zaista imao sreće da u trenutku kada se trenerski zamomčio nije bilo potrebe da se vraća staroj ljubavi. Možda je i ta ljubav bila tolika da ga nikada ne bi stavila u poziciju da bude iskorišćen.
Kako bilo, Džerard je od svih inteligentnih i unikatnih fudbalera svoje generacije – i u Engleskoj i daleko od Ostrva – odabrao verovatno najbolji put ka ostvarenju svojih želja. Ili je put odabrao njega.
On je preuzeo klub bez ikakvih očekivanja i nade i doveo ga do šampionske titule. Jesu navijači Rendžersa danas besni i razočarani, ali ne možeš biti veran sebi ako si veran svakome. Džerard je Rendžers zavoleo, kako se vole prijatelji, doneo im titulu, ali je, kada se otvorila prilika odlučio da napravi sledeći korak.
Aston Vila je sledeći korak na tom putu.
Evropski šampion. Bez dileme veliki klub. Klub velikih snova, bez bolesnih ambicija. Sjajna prilika za Džerarda da se doseli u ulicu svoje prve i jedine ljubavi. I da tu pokaže koliko je radio na sebi i da je zapravo jednom otišao samo da bi se bolji vratio.
Ovo je logičan potez ako pretpostavimo da Džerard želi ono što znamo da želi – klupu Liverpula.
Jirgen Klop je božanstvo za svakog Skauzera i onoga ko se tako oseća. Liverpul za razliku od onih toksičnih veza i klubova, nema ni prazan džep ni prazan registrator na kom piše vizija. Sve je postavljeno i sve se namešta tako da, kada zaista bude prava prilika za to, bez potrebe da bilo ko pati, dvoje koji se vole sretnu jedno drugo u nekoj kišnoj ulici i da nastave gde su stali kao da se nikada nisu ni razdvajali. Jer i nisu.
Zato je ovo u Birmingemu – iako će on sasvim sigurno verovati u projekat, uživati u čarima novih izazova i zavoleti Aston Vilu kako se vole prijatelji – za Džerarda samo momačko veče.
Do te kišne ulice i jednog dana kada će i onima koji su sumnjali, postati jasno kakve su bile i želje i namere onih koji su čuvali dugu vezu.
I sve će se njegove pobede i porazi i gostovanja kod kuće, meriti do tog dana.
Dok ne počne prvi ples…
Tagovi
