Predsednik SAD Džimi Karter je Novu 1978. godinu dočekao na „turneji“ po Bliskom istoku. Iz Saudijske Arabije došao je u goste kod vernog saveznika, iranskog šaha, u Teheran, i baš na novogodišnje veče izgovorio rečenicu koja će ga, kako je zapisao jedan njegov biograf, progoniti do kraja političke karijere.
„Iran usled veličanstvenog liderstva šaha (Reze Pahlavija) predstavlja ostrvo stabilnosti u jednom od problematičnijih delova sveta.“
Nekoliko meseci kasnije Iranom su se raširile masovne ulične demonstracije koje će kulminaciju imati u događaju danas poznatom kao Iranska revolucija.
Taj bliskoistočni točak istorije koji se zakotrljao krajem sedamdesetih godina prošlog veka, oslikao je današnju sliku tog dela sveta.
Prema Džonatanu Alteru, autoru biografije Džimija Kartera „His Very Best“, bio je to događaj koji “lako može da konkuriše Oktobarskoj ili Kineskoj revoluciji po značaju za tok 20. veka”. Iranska revolucija je oblikovala današnji Bliski istok, ona je dovela do skoro decenijskog iračko-iranskog rata sa stotinama hiljada žrtava, izvezla je šiitski fundamentalizam, došlo je do fenomena širenja terorističkih proksi organizacija koje je finansirao Iran (na prvom mestu Hezbolah), a prenesene su u 21. vek i konstantne tenzije u odnosima Irana sa Izraelom, Saudijskom Arabijom i Amerikom.
Na kraju, ne i najmanje važno, ova revolucija je stvorila užasno represivnu iransku državu u kojoj se danas ljudi osuđuju na smrt zato što protestuju protiv vlasti!
Slike Irana “nekad i sad”, pre i posle revolucije, deluju kao slike dva sveta, dve civilizacije. Na primer, u Iranu kojim je vladao šah Reza Pahlavi nije bilo obaveznog pokrivanja žena, čak se postepeno ženama omogućavalo pravo glasa. U Iranu kojim je vladao ajatolah Homeini, a to je Iran koji i danas postoji, za žene je protivzakonito otkrivanje glave.
U arapskom svetu to je česta pojava, od Bejruta koji je nekad bio “Pariz Bliskog istoka”, do Egipta u kom se nekada Naser smejao “Muslimanskom bratstvu” zato što žele da uvedu kao obavezno pokrivanje lica za žene, a danas je to sve realnost. Ipak, Iran je poseban slučaj, ne samo zato što je iranska kultura zasebna, naslonjena na persijsko nasleđe, već i zato što su odatle ovi procesi počeli.
KAKO JE AMERIKA BILA TOLIKO SLEPA?
Kada je Kenedi usred Teherana hvalio Rezu Pahlavija kao faktor stabilnosti, ne sluteći šta se sprema na Bliskom istoku, to jeste bila izjava kao mera diplomatske etikecije.
Šah Pahlavi svakako za Kartera nuje bio ideal političkog lidera. Niti je bio mera demokratičnosti, baš naprotiv. Šah je vladao autoritativno uz primenu represivnih mera, koje je islamski režim kasnije u dobroj meri preuzeo. Ali je u doba Hladnog rata bio važan saveznik Zapadu i to mu je bio glavni adut.
Ono što Zapad, a na prvom mestu SAD, Karter i američka obaveštajna mreža sa CIA na čelu nisu videli, to je kako se zapravo brzo šahov režim urušava, što je dovelo do jedne od najneprijatnijih epizoda Hladnog rata za Amerikance. Kao što je na nasleđe Reze Pahlavija uticalo ono što je došlo posle njega – surovi islamistički režim u kom su mnogi opozicionari šaha od blata pravili, tako je i Amerika sa glupošću, teškim porazom ušla u poslednju deceniju Hladnog rata, porazom koji nije toliko došao do izražaja zbog još veće gluposti koju je SSSR učinio u Avganistanu.
Tek, činjenica je da niko nije video šta se dešava u Iranu.
IRANSKI RAT ISPRED BELE KUĆE
“Karter je odvukao Pahlavija u svoju radnu sobu…”
A mogao je Karter da nasluti 15. novembra 1977. godine. Mesec i po pre pomenute posete, šah Pahlavi je bio u Vašingtonu. Iranska ambasada je obezbedila oko 3.000 ljudi koji će stvarati utisak velike podrške iranskom vođi. Oni su se okupili u parku južno od Bele kuće, a u blizini su bili i protivnici šahovog režima među koje su bili infiltrirani agenti iranske tajne policije SAVAK.
Došlo je do sukoba dveju suprotstavljenih grupa koji je završen sa 92 povređene osobe, a policija je morala da interveniše suzavcem. Nagutali su se suzavca tada mnoge prisutne diplomate, novinari, čak je i Karter jedva izdržao da održi govor.
Posle epizode sa suzavcem, Karter je odveo šaha u svoju radnu sobu i rekao mu da je SAVAK kriv za nerede i da je neophodno da Iran uradi nešto na poboljšanju ljudskih prava. Šah se štrecnuo. Bio je to snažan udarac za njega, vernog američkog saveznika na Bliskom istoku. Za svečanom večerom Karter je bio pomalo zajedljiv: „Jedno se može reći za šaha, zna kako da privuče gužvu.“
KAKO JE SVE POČELO
“Bunda za sestru”, ili američki prsti u puču 1953.
Tokom Drugog svetskog rata iranska nafta je bila mera važnosti te zemlje, zbog čega je bila važna saveznicima, Britancima i Sovjetima i pre nego što su se Amerikanci uključili u rat.
Iran je tokom rata držao neutralan status, ali je šah Reza Pahlavi, otac Muhameda Reze Pahlavija, bio pronemački orijentisan. Zato su Sovjeti i Britanci, da bi predupredili bilo kakav problem sa Iranom, izvršili zajedničku invaziju u jesen 1941. godine, kako bi obezbedili persijski koridor za snabdevanje naftom. U septembru 1941. šah je prinuđen na abdikaciju i oteran u egzil, a na tron je postavljen njegov sin Muhamed Reza Pahlavi koji je imao tek 21 godinu.
Novi šah je bio u potpunosti zapadni igrač. Ali nekoliko godina posle rata na scenu stupa jedan političar koji će mu napraviti mnogo problema – Mohamed Mosadik. Levičarski, ali antisovjetski nastrojen, stao je na čelo partije Narodni front u godinama posle rata. Na prvom mestu se zalagao za ukidanje veza sa spoljnim silama koje su kontrolisale Iran do te mere da je “bio neformalna kolonija”. A prva stavka na listi prioriteta mu je bila nacionalizacija naftne industrije i Anglo-iranske naftne kompanije.
Šah Pahlavi je zazirao od njega, ali početkom pedesetih je bio primoran zbog velike popularnosti da mu ponudi premijersko mesto. Mosadik je tvrdio da će Iran, ako preuzme iskopavanje i prodaju nafte, moći u potpunosti da finansira svoj budžet. Britanci su kao odgovor izvršili pritisak na tržište nafte koje je ignorisalo Iran, tako da su se našli u situaciji neformalnih sankcija, jer je izvoz nafte pao za više od 90 odsto.
U prvo vreme su za Iran bili više zainteresovani Britanci, i tražili su način da uvuku Amerikance u igru da se smeni Mosadik. Britanci su ubeđivali Amerikance da će Mosadik okrenuti Iran prirodno prema Sovjetima, iako je on sam bio antisovjetski čovek.
Mladi šah nije imao hrabrosti da ga razreši, uprkos diplomatskim pritiscima sa Zapada.
Kada je Ajzenhauer, oficirski jastreb, postao predsednik SAD, i CIA se uključila u operaciju rušenja Mosadika. Za to je kao glavni operativac angažovan Kermit Ruzvelt, unuk Teodora Ruzvelta, koji je orkestrirao akciju. Bilo je tu dosta agenata ubačenih među socijaliste i desničare, dosta je trebalo potkupljivanja da se šah nagovori da pokuša da dekretom smeni Mosadika, čak je CIA to koštalo i jedne bunde za šahovu sestru. Dotle se išlo.
Šah je u jednom trenutku otišao na “odmor” iz zemlje, a operativci CIA su poslali izveštaj da je puč propao. Ruzvelta su zvali iz Amerike da se vrati što pre, ali je on odlučio da proba još jednom. Na kraju je režim, uprkos tome što je šah pobegao, uz američku i britansku pomoć uspeo da se učvrsti na vlasti i ukloni Mosadika i njegove saveznike.
Zvanično je američka uloga u finansiranju i organizaciji puča potvrđena tek za vreme Obamine administracije kada su objavljena dokumenta CIA. A navodno je, posle svega, šah Ruzveltovom unuku rekao: „Tron dugujem Bogu, svom narodu i tebi.“
GRESI REZE PAHLAVIJA
Tajna policija i “bela revolucija”
Amerikanci su novoj vladi odmah dali pet miliona dolara i krenula je da se stvara marionetska država koja će biti tampon prema komunističkom svetu, a bogata naftom.
I dok je iranska nafta tekla prema Zapadu, šahova tajna policija SAVAK je pod paskom borbe protiv komunizma hapsila, maltretirala, mučila i ubijala protivnike režima.
I to nije bila tajna, kao ni tehnike mučenja šahove tajne policije. Kada je šah doneo na poklon Karteru persijski tepih sa ilustrovanim Džordžom Vašingtonom i iranskim ambasadorom, koji je sačinjen od 120 do 160 čvorova po kvadratnom santimetru, Džeri Dulitl je spremao crtice za Karterov govor i dodao jednu koju nije predao šefu već je služila kao vic osoblju Bele kuće. Dodao je „da je veoma teško vezivati tako sitne čvorove bez noktiju“.
Međutim, opozicija šahu nije bila uniformisana. Bilo je tu islamskih radikala, islamskih levičara, bilo je i sekularne opozicije. Šah je početkom šezdesetih krenuo malim koracima u demokratizaciju društva. Dozvoljeno je 1962. godine pravo ženama da glasaju, a prvi put su i nemuslimani mogli da se kandiduju za funkcije na izborima. Godinu dana kasnije, šah je počeo sa takozvanom “belom revolucijom”, reformama sa ciljem modernizacije društva, urbanizacije i ukidanja zaostavština feudalnih odnosa. U to vreme baš u islamskoj opoziciji se kao neprikosnoveni lider nameće Ruholah Homeini, koji će te 1963. biti uhapšen zbog protivljenja režimu, a godinu dana kasnije oteran u egzil u Irak, gde će biti do kraja sedamdesetih.
Tako je šah deceniju i po “reformisao” društvo, da bi sedamdesetih opozicija počela da jača. Prvi protesti, koji su tada imali sekularni karakter, pojavili su se već 1977, ali nisu palili alarm, ni kod šaha, ni u inostranstvu.
“CRNI PETAK”
Tačka bez povratka
Protesti se intenziviraju 1978. godine.
Prvu kulminaciju demonstracije doživljavaju 8. septembra u Teheranu kada su vladine trupe intervenisale i ubile desetine ljudi. Islamska opozicija je broj stradalih dizala na nivo od nekoliko hiljada, što je doprinosilo širenju antirežimskog pokreta, posebno u ruralnim krajevima.
Šah je najavio uvođenje vanrednog stanja, i to je izazvalo pobunu.
Ovaj takozvani „Crni petak“ kako je ostao upamćen, bio je prekretnica i kraj mogućnosti da će se doći do kompromisa.
Septembar je bio tačka bez povratka, kada mnogi sekularni Iranci koji su se do tada držali po strani u velikoj meri počinju da podržavaju opoziciju.
Međunarodne okolnosti su išle naruku iranskoj opoziciji.
Američki predsednik Karter je u sećanjima zapisao: „Nisam Iransku revoluciju video kao tako veliku stvar. Nisam video da je to goruće pitanje i da bi trebalo svu svoju pažnju da mu posvetim.“
On se tih dana bavio sporazumom iz Kemp Dejvida, kojim je isposlovao mir između Izraela i Egipta, što je doživljavano kao njegov veliki uspeh. Morao je nakratko da skrene pažnju na drugi deo Bliskog istoka.
Nazvao je šaha. Reza Pahlavi je, po Karterovim sećanjima, pričao ravno, monotono i rekao da će nastaviti da stremi uvođenju reda i demokratizaciji.
Karter je rekao da je to dobra ideja, a iz Kemp Dejvida je objavljeno saopštenje Bele kuće u kom se žali za izgubljenim životima, uz naglašen nastavak podrške šahu.
Bio je to poslednji put da su ova dvojica lidera razgovarala sve dok se Reza Pahlavi nije našao u egzilu.
“OPCIJA C”
Amerikanci su se na kraju odlučili za poslednju opciju – da ne urade ništa
Prema Džonatanu Alteru, autoru biografije Džimija Kartera, ako je nekada bio trenutak da Amerikanci podrže šaha, to je bio pravi trenutak. Ali Karterova administracija se nije previše bavila pitanjem Irana. A i kada bi se bavili tom temom, bili su podeljeni. Državni sekretar Sajrus Vens je bio fokusiran na Sporazum o ograničenju strateškog naoružanja sa Sovjetima (SALT II), a on se zalagao da se šah svede na ustavnog monarha po britanskom ili skandinavskom tipu.
Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost, s druge strane je bio zauzet normalizacijom odnosa sa Kinom; a on je predlagao nešto što je u njihovoj komunikaciji nazivano „opcijom C“.
“Opcija C” je bila vojni puč u kom bi se proglasilo vanredno stanje kako bi se podržao šah i uveo red na ulicama. Zapravo, to je podrazumevalo da se uradi nešto slično kao 1953. godine.
Upravo zbog lošeg nasleđa američkog učešća u puču iz 1953, Karter je kategorično odbijao plan Bžežinskog. Ipak sve to vreme se nije verovalo da može doći do promene režima.
Homeini je u međuvremenu proteran iz Iraka i tada čini veoma uspešan marketinški korak. Iranski iseljenici na Zapadu koji su podržavali “njegovu stvar” iznajmili su mu kuću u Francuskoj. Tamo se preselio i odatle je dobio platformu sa koje je mogao svakodnevno da se obraća svetskim medijima koji su mu dolazili na prag na dnevnom nivou.
Šah je i dalje pokazivao spremnost da popusti opoziciji u Iranu, uhapsio je više od deset visokih zvaničnika svog režima.
U novembru na državnoj televiziji se obraća rečima: “Čujem glas vaše revolucije… Kao iranski šah i kao građanin Irana ne mogu da ne podržim vašu revoluciju…”
Tako se ušlo u 1979. godinu, a Homeini iz Pariza objavljuje da je formiran Revolucionarni savet. Pritisak na šaha je postajao sve jači. On sa suprugom 16. januara odlazi u Egipat. Zvanično saopštenje je glasilo da ide na odmor i na lečenje. Tada nije bilo poznato da je uveliko bolovao od raka. Svakako, to je umnogome delovalo na 1953. godinu, kada se šah sklonio da Amerikanci završe posao. Ovog puta, nije bilo Amerikanaca.
POVRATAK HOMEINIJA
A šah je opet pobegao…
Dve nedelje kasnije ajatolah Homeini se vratio u zemlju, prema najekstremnijim procenama dočekalo ga je i do pet miliona ljudi. Sa takvom energijom preuzimanje vlasti je bilo čista formalnost.
Homeini je proglasio privremenu vladu, tako da su nekoliko dana postojale dve paralelne vlasti. Devetog februara je došlo do sukoba između prohomeinijevskih snaga u vazduhoplovstvu vojske i imperijalne garde. Šahova zvanična vlada je sledećeg dana proglasila vanredno stanje, ali je Homeini pozvao pristalice da to ignorišu i proglasio džihad protiv vojnika koji se ne predaju revolucionarima. Sa šahom koji je van zemlje, vojska je u poslednjem trenutku odlučila da se proglasi neutralnom kako bi se izbegli dalji sukobi. Zbačena je šahova vlada, a ubrzo je organizovan i referendum posle kog je proglašena Islamska Republika.
Šah je iz Egipta otišao u Maroko, pa na Bahame, pa u Meksiko… U jednom trenutku je primljen u SAD zbog lečenja od kancera, a nove iranske vlasti su tražile da bude isporučen kako bi mu se sudilo u zemlji zbog zločina njegove tajne policije. Pošto je zahtev odbijen, iranski militanti su novembra 1979. upali u američku ambasadu i uzeli američke državljane kao taoce. Talačka kriza je trajala čak 444 dana.
Džimi Karter je pre bilo kakvih pregovora, bar je tako pisao u memoarima, Homeiniju poručio da nijednom taocu ne sme da fali dlaka sa glave inače će odmazda da bude žestoka. Ipak, Iran je bio veliki fijasko za Karterovu administraciju, a talačka kriza mu je odnela poslednju godinu i po mandata. U velikoj meri je sve to i zaslužno što je izgubio na izborima. Simbolično, taoci su pušteni baš na dan inauguracije Ronalda Regana.
ANTRILE
Šta je pogrešila CIA
“Ko još veruje da je religija značajan faktor?”
Robert Džervis je u knjizi “Why intelligence fails: Lessons from the Iranian Revolution and the Iraq War”, u kojoj je analizirao izveštaje CIA iz tog vremena, detektovao četiri obaveštajne greške zbog kojih američki bezbednjaci nisu videli šta se dešava u Iranu.
1. UVERENJA BEZ POTVRDE
Bazična uverenja obaveštajaca o situaciji o Iranu bila su zasnovana na nepotvrdivim tvrdnjama. Jedan od razloga zašto su verovali da situacija nije opasna je činjenica da se šah nije urušio. Odsustvo snažnijeg odgovora sa njegove strane je navodilo na zaključak da je situacija, iako neprijatna, i dalje pod njegovom kontrolom.
Tek nekoliko meseci posle revolucije otkrivene su stvari koje su uticale na to da šah ne reaguje.
2. KO JE ZAPRAVO REZA PAHLAVI
Verovalo se da je šah snažan i odlučan lider koji neće zazirati od upotrebe svih raspoloživih sredstava. U obaveštajnim analizama je opisivan kao pun samopouzdanja, čak i arogantan, kao lider koji ne odstupa.
Tek je naknadno stvorena drugačija slika o njemu, zasnovana na mladalačkim danima i ponašanju tokom puča 1953. kada je pobegao iz zemlje nakratko. Što je, zapravo, učinio i 1979. godine. Samo ovaj put nije bilo Amerikanaca da završe posao za njega.
3. KO JE HOMEINI
Niko nije razumeo ulogu religije i Homeinija.
Analitičari su potcenili, ako nisu i potpuno prevideli, postojanje potencijala religije. Krajem sedamdesetih prošlog veka delovalo je neubedljivo da nešto “tako retrogradno kao religija”, a još fundamentalisti, može da bude faktor od značaja.
4. POTCENJENI NACIONALIZAM
Potcenjena je uloga nacionalizma i njegovog brata blizanca antiamerikanizma. CIA je te pojave vezivala za terorizam. U izveštajima CIA se može naći da su analitičari bili upoznati da je Homeini vodio nasilne proteste protiv američkog prisustva u Iranu.
Ali ono što su oni propustili da uoče, to je da iranski nacionalizam nije bio okrenut protiv SAD direktno, nego posredno preko šaha koji je viđen kao američka marioneta.
“Možda da su ambasada i agenti CIA više pratili Homeinija ili bili u prilici da razgovaraju sa ljudima na ulicama, bazarima i u džamijama, možda bi obaveštajci primetili tu dinamiku. Ali nije se na vreme razumelo kako funkcioniše nacionalizam, posebno jer su svi u SAD znali da je šah Pahlavi sve samo ne marioneta.“
