„Dobro jutro!“, trgne me glas iz neposredne blizine dok zagledana u telefon u hodu ka poslu čitam jutarnje vesti. Podižem pogled i vidim nasmejanog crnca koji tik uz mene gura teška kolica puna voća i povrća. „Dobro jutro“, odgovaram s neprijatnim osećanjem da je na mom ekranu video najnoviju vest koju sam upravo čitala – o ubistvu koje je jedan mladi crnac počinio prethodne noći u Dalasu u znak protesta protiv brojnih ubistava Afroamerikanaca od strane policije.
Nekoliko dana pre ovog dogadjaja, Alton Sterling, crnac, otac petoro dece, ubijen je u Baton Ružu – ubio ga je policajac koji mu je prišao jer je prodavao CD-ove na trotoaru. Sutradan, Filando Kastil (32), crnac, ubijen je kod Mineapolisa – zaustavio ga je policajac zbog slomljenog zadnjeg svetla. A dve večeri kasnije u Dalasu, tokom protesta zbog ovih ubistava, ubijeno je pet belih policajaca. Šta nam govore ove vesti?
‘Ono što duboko u svojim srcima već znamo – da nešto nije u redu u našoj zemlji’, napisala je Hilari Klinton na svom blogu na kraju krvave julske nedelje koja je samo potvrdila da je rasizam stvarnost u Americi. Nešto ozbiljno nije u redu. Događaji od prošle nedelje naterali su i mene da se zamislim nad barem tri aspekta bolesti američkog društva: divljačko policijsko nasilje nad obojenim manjinama, često sa smrtnim ishodom, besramni otpor Republikanaca da stanu na put slobodnom pristupu oružju i konačno, duboko metastaziran problem – rasizam.
Kako je moguće da je u Kongresu odbijeno preko sto zakonskih predloga koji su imali cilj da zabrane slobodnu prodaju smrtonosnog oružja? Da li zato što američke demokratske institucije ipak nemaju snage da stanu na put moćnom oružarskom lobiju? Ili kongresmeni nemaju hrabrosti da se suprotstave velikom delu svog biračkog tela koje se uporno poziva na Ustav i čuveni drugi amandman koji Amerikancima garantuje pravo da kupuju i nose oružje? Posle svake masovne pucnjave demokrate na Kapitol Hilu pokušavaju da ovo pitanje vrate na dnevni red. Zasad bez uspeha.
Moram da priznam da pre dolaska u Njujork nisam bila svesna malignosti podela u američkom društvu. Naivno sam verovala da je sama činjenica da je Amerika izabrala svog prvog afroameričkog predsednika (mada tehnički samo dopola) označila početak nepovratne promene odnosa prema pripadnicima obojenih rasa, u prvom redu crnaca. A onda sam izbliza počela da otkrivam istinu.
U ruke mi je došlo istraživanje koje je na osnovu više hiljada aplikacija za posao poslatih na adrese poslodavaca širom Amerike otkrilo da kandidati sa imenima koja ‘zvuče crno’ imaju pedeset posto slabije šanse da dobiju poziv za intervju od svojih sunarodnika sa identičnim kvalifikacijama i – ‘belim’ imenima. Ili drugo istraživanje sprovedeno na Jejlu, koje je pokazalo da kod kupovine kola dileri crnim parovima traže u proseku 700 dolara više za iste automobile, nego kad ih prodaju belcima.
U Americi gde policija sme da vas zaustavi u vožnji samo ukoliko za to ima konkretan razlog, crni vozači imaju duplo veće šanse da im se to ipak desi. A kad kupuju nekretnine, agenti crnim klijentima prikazuju u proseku dvadeset procenata manje kuća nego belim. Ukoliko žele da iznajme stan ovde u Njujorku, crnim porodicama će se neretko desiti da im kućni savet zgrade u kome sede vlasnici, bez ikakvog obrazloženja uskrati saglasnost za najam, iako ispunjavaju sve formalne uslove.
Zvanično međutim, Amerika se i dalje odlučno zalaže za budućnost u kojoj će boja kože biti podjednako važna kao i boja kose. Ali da li je ona danas bliže tom idealu nego u vreme herojske borbe Martina Lutera Kinga? Ili od dolaska prvog crnog predsednika na njeno čelo? Sećam se kako sam tog vrelog leta 2008. u završnici izborne trke između tada anonimnog senatora Obame i moćne Hilari Klinton, gutala njegovu knjigu ‘Smelost nade’ punim srcem navijajući da taj mladi čovek sa vizijom Amerike u kojoj su „svi ljudi rođeni jednaki“ dobije podršku da povede zemlju ka ozdravljenju posle previše pogrešnih odluka svojih prethodnika.
„Dobro jutro!“, ponavljam glasnije pozdrav simpatičnom crnom mladiću, ne bi li me čuli svi beli prolaznici koji tog jutra žure na posao.
*Tekst je objavljen u Nedeljniku jula 2016. godine
Tagovi
