„Džon Kjuzak zove posle nekog vremena i kaže: ‘Srđan, this is not my script’. Kako, čoveče?! Kako nisi čitao scenario do sada?“

Onda se desi posle par godina da Džon Kjuzak vidi „Lepa sela“ i „Rane“. Zove me i pita da li bih došao u Čikago, gde živi i gde mu je firma, jer ima jedan scenario. Film se zove „War inc.“ i svako ko ovo čita i ako pogleda ovaj film, videće da je to možda najgori film u istoriji kinematografije. Srećom, ja nisam potpisan ispod njega.

Odem u Čikago, pogledam scenario, kažem da može da bude zanimljivo. Kao neka nova verzija Kjubrikovog Doktor Strejndžlava. Treba da se snima u Bugarskoj, kod starih poznanika iz Millenium New Image-a. Ali scenario nije dovoljno dobar, dobra je ideja, potencijal. No sve što treba da bude u slici, to Kjuzak „potroši“ u beskrajnim bla-bla-bla replikama. Nije još za snimanje, ni slučajno. Zovem Mitu Vojnova i mi napravimo zaista interesantan scenario. Producenti pročitaju i kažu – super. Mi smo hteli da snimamo samo jer smo već unapred prodali prava na osnovu Kjuzakovog imena, znali smo da je s..nje. Ovo sad čak i vredi snimati. Prepuste mi kompletan kasting – zovem Marisu Tomei, Bena Kingslija, i našeg Sergeja Trifunovića. Radimo pripreme i već počinjemo da crtamo kadrove. Odjednom mene zove Kjuzak iz Londona gde snima onaj horor „Soba 1408“ i kaže: „Srđan, this is not my script.“ Kako, čoveče, šta?! Kako nisi čitao scenario do sada?!

Meni jeste bilo sumnjivo – on mi šalje stalno neke SMS-ove, svaka reč je pogrešno spelovana, ali mislim, ima takav, glup smisao za humor, možda zajebava mene kome engleski nije prvi jezik. Mada, ja spelujem bolje od njega, što nije teško. Kad ono, ja shvatim da je njegov producent, koji je tu bio na setu, inače simpa momak ali njegov „personal trainer“, ono, dižu tegove zajedno pa ga je ovaj promovisao, odleteo u London sa scenariom. Da mora da ga pročita Kjuzaku, jer je ovaj – disleksičan. Ne može da čita.

Kjuzak insistira da vratim sve onako kako je bilo. To, da „vratim“ se dešava dve nedelje pre početka filma. Rez, i tako, ja stojim na terasi Kempinski hotela u Sofiji, popušim četiri-pet cigareta, razmišljam da li da skočim ili da lepo sednem u kola, zahvalim se i kažem – ovo nije za mene. Po tome što sada sedim sa tobom, dragi Roso, možeš da zaključiš šta sam odlučio. On naravno pozove nekog reditelja i naprave zaista jedan od najglupljih filmova u istoriji. Reditelj se nije ni mešao…

***

Režiser Srđan Dragojević je prvi put za Nedeljnik otvoreno pričao o JNA i Jugoslaviji, Miloševiću i Karadžiću, SPS-u i poslaničkim danima, “Lepim selima” i “Ranama”, Holivudu i povratku u Srbiju, Vajnstinu i Harviju Kajtelu, Bogu i ateizmu…

Šta je sve ispričao Srđan Dragojević pročitajte u novom broju Nedeljnika, koji je svim kioscima od četvrtka, 25. novembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs