Italija je volela priču o Siniši Mihajloviću. Od samog dolaska na Apeninsko poluostrvo, on je bio sve ono što oni nisu smeli da budu, sve ono što su u potaji priželjkivali. Bio je dobar fudbaler sa licem i šarmom TV zvezda. Bio je grubijan tankih živaca koji uvek uradi ono što misli da je pravedno, makar ga koštalo. Bio je patriota, ogrezao u osećaju da je žrtva urote. I bio je u pravu.
***
S proleća 1991. nije bilo objašnjenja, u glavi je ključalo. I u glavi i na terenu. Siniša je bio poput tempirane bombe, a kada bi sa druge strane bili oni koji su i u slavonskim rovovima bili na drugoj strani, išao je na teren „samo da se tuče“.
„Prošlo je mnogo vremena od kada sam bio u Vukovaru“, priseća se za Nedeljnik Džonatan Vilson, jedan od najvećih živih fudbalskih pisaca. „Sećanja mi nisu toliko čista, ali pamtim dve stvari. Urezana mi je u sećanju distopijska slika fabrike obuće na ulazu u grad, velike proizvodnje, i slika ratne frustracije. Ona se osećala u razgovorima o svim temama. Osim o Siniši. Iako je obeležen nacionalizmom, sećanja njegovih profesora, poznanika i drugova bila su po pravilu lepa. Ja sam po njihovim pričama shvatio da je i kao dečak bio teška ličnost, ali da je umeo i svojom drskošću da pokupi simpatije. Ipak, nijedna priča, kao i tokom rata, kao i danas, nije mogla da zaobiđe njegovo poreklo. To da su njegovi preci bili i Srbi i Hrvati. To da je on lično postao simbol jednog rata.“
Tako je obeležen kao fudbalski i ljudski oksimoron. Kao momak sa licem Barbike i manirima teškog grubijana. Kao neko ko ne da na sebe ni kada ga niko ne napada. Kao nacionalista. Kao čovek vrele krvi. U toj je slici o njemu, posebnu važnost igralo prijateljstvo sa Arkanom, iako je pozadina tog odnosa antiteza takve slike o Mihajloviću.
Mudra nepromišljenost
„To što se kroz Mihajlovićevu karijeru prelamao čitav jedan rat, prečesto je u Velikoj Britaniji dovodilo do toga da mu se olako sudi. To je bilo užasno“, kaže Vilson za Nedeljnik. „Užasni su, istina, bili i neki njegovi potezi. Pljuvanje na terenu i rasističke izjave su neoprostive. Ali moderno doba donosi veliki problem za sve nas – dualnost kategorija. Postoje samo dobro i loše. Postoje samo dobri i loši ljudi. Kao da teško prihvatamo istinu, da je svaki čovek kombinacija ta dva i da je u svakom ponešto dobro i ponešto loše. Kod Mihajlovića je taj kontrast bio prilično jasan. On je bio simbol rata, konflikta koji je direktno uticao na njega kao ličnost, na njegovu porodicu, okruženje. I to je linija od koje sve polazi i koja je podelila veliku ličnost u unutrašnjem konfliktu.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 22. OKTOBRA. DIGITALNA IZDANJA DOSTUPNA NA NSTORE.RS
UZ NOVI NEDELJNIK SE DOBIJA NA POKLON NOVI PRIMERAK MAGAZINA „ISTORIJA“
Tagovi
